POŠTUJEM JEDINO ZNANJE – INTERVIJU SA MICHELE QUARANTA SHIHANOM

Iako napravljen u decembru 2018. godine, interviju sa Quaranta shihanom objavljujemo u za njega godini ispunjenoj proslavama i jubilejima. Pored toga što je na Kagami Biraki ceremoniji  u januaru 2019. godine promovisan u 7.DAN Aikikai, Quaranta shihan ove godine proslavlja i 20 godina kako posećuje i podučava u Srbiji. U ovom velikom interviju Quaranta sensei je podelio mnoge priče i lekcije  iz svoga života i nadamo se da ćete uživati ćitajući ih onoliko koliko smo i mi uživali praveći sam interviju.

 

English version of interview you can find here

 

Seishin Aikido: Kako se uopšte došlo od toga da počnete da trenirate aikido?
Michele Quaranta: Sedamdesetih godina pojavili su se prvi filmovi sa Brus Lijem, koji su mi se zaista svideli. U to vreme trenirao sam samo fudbal i tražio sam još neki način kako bih izrazio svoju fizičku snagu. Poželeo sam da kao i Brus Li treniram Jeet Kun do. Tražio sam mesto gde bih trenirao kung fu, ali u to vreme takvog mesta nije bilo u u Bazelu. U svakom slučaju, ideja o bavljenju borilačkim veštinama se rodila.

 

U to vreme, radio sam u banci i svakog dana smo imali petnaestominutne pauze. Tokom jedne od njih izašao sam iz svoje kancelarije i počeo da se penjem stepenicama na prvi sprat. U tom trenutku, neki čovek je naišao silazeći niz stepenice. Nakon što me je pozdravio rekao je „Ti trebaš da treniraš aikido“. Naravno, ovo me je zaintigiralo i upitao sam ga „Šta je to aikido?“. Odgovorio mi je da je to borilačka veština i ukratko objasnio kakva. Zatim je rekao „Slušaj, siguran sam da si ti osoba koja treba da trenira aikido“. On je aikido trenirao u Francuskoj i znao je da postoji aikido dođo u Bazelu. Obećao mi je da će pronaća gde se dođo nalazi i da će me odvesti tamo, na šta sam odgovorio jednostavno sa „Važi, zašto da ne“.

 

Otišli smo u dođo već sledeće večeri da gledamo trening. Rekao sam sebi „Ovo je upravo ono što želim“. Svidela mi se atmosfera i način na koji su se vežbači kretali dok su izvodili tehnike. Nakon nekoliko nedelja treniranja potražio sam tog čoveka po banci ali on je dao otkaz nedelju dana nakon našeg susreta. Ne znam danas, ni njegovo ime. Raspitivao sam za njega i svi su mi odgovorili da ga znaju ali da on više ne radi tu. Posle nekoliko godina treniranja ponovo sam pokušao da ga pronađem ali nisam uspeo. On je bio neko ko se pojavio u mom životu i promenio ga je, jer je aikido promenio moj život. I dalje se pitam kako je ta osoba znala da baš ja trebam da treniram aikido ali nikada više nisam imao priliku da pričam sa njim.

 

 

 

SA: Kada ste počeli da trenirate imali ste 19 godina, bilo je to 1972. Godine…
MQ: Krenuo sam da treniram aikido u dođou po nazivu Aikikai Bazelu i u početku je bilo veoma teško. Znali smo jako malo a ljude je bilo briga da li početnici razumeju nešto ili ne. Samo bi tražili da ih napadnemo: “Uhvati me” rekli bi i potom bi te bacili. Nisu nas učili padovima (kako da radimo ukemi), nivo znanja je bio prilično nizak. Neki uopšte nisu želeli da treniraju sa početnicima. Dve žene koje su trenirale tu su me „usvojile“. U početku učio sam od njih i one su mi pomogle da razumem lekcije i šta je potrebno da radim. Trenirali smo veoma naporno i to je bilo zaista dobro iskustvo.

 

Pre aikida trenirao sam druge sportove (fudbal i atletiku) i moja telesna inteligencija je bila u potpunosti razvijeno, zbog toga sam jako brzo učio. Osim toga, mom napretku je doprinela moja velika zainteresovanost za aikido. Međutim, osoba koja je bila zaslužna da razumem aikido suštinski bio je Verner Hinterman. On je bio učitelj u Aikikai-u u Bazelu, a pre toga je veoma dugo trenirao džudo i điu đicu. Čini mi se da je bio 4. Dan u điu đicuu. Jako dobro je poznavao istočnjačku filozofiju i mislim da je počeo da trenira aikido zbog toga što ga je smatrao spiritualnijim od ostalih borilačka veština. Veoma brzo sam postao njegov uke i takođe njegov privatni učenik.

 

Posle svakog treninga pešačio bih sa njim do njegove kuće. To je bila šetnja od 20 minuta ili pola sata. Bio sam veoma znatiželjan i za vreme tih šetnji bi mu postavljao bezbroj pitanja, ali je on uvek bio dovoljno stpljiv da odgovori na njih. Postavio bih mu sto pitanja, a on bi mi dao sto odgovora. Zbog toga mogu čak da kažem da sam razumeo filozofiju aikidoa i njegov duh pre nego što sam naučio kako se aikido trenira.

 

Hiterman je bolovao od Parkinsonove bolesti. Kada je hodao, pravio bio veoma male korake, možda 10cm duge. Sa druge strane, kada bi bio na tatamiju, kretao bi se kao zdrava osoba. Ali čim bi zakoračio van tatamija, kretao bi se kao neko sa Parkinsonom. Niko nije mogao da objasni ovo, bilo je poput neke magije. U to vreme sa nama je trenirao i lekar, koji je posle postao i moj lični lekar, i on je uradio razne analize Hitermanovog stanja, međutim nije uspeo da objasni šta se tačno dešava. Rekao je da ta činjenica, da je Verner mogao tako moćno da se kreće kao zdrava osoba na tatamiju, dok je izvan njega hodao kao da je bolesna, čudo koje se ne može drugačije objasniti.

 

Hinterman je bio veliki primer u mom životu. Invalid koji funkcioniše kao normalna osoba, dok sa druge strane imate normalne i zdrave ljude koji se ponašaju poput invalida. Ovaj kontrast dao mi je sasvim drugačiji pogled na svet i ljude uopšte. Bio je najvažnija osoba na mom putu aikida i moj mentor u životu, takođe. Kao što znate, ja sam stranac u Švajcarskoj. Govorim drugi jezik, imam drugačije običaje, drugačiji način života. Stranci su uvek skrajnuti, makar malo. Hinterman se nikada nije tako odnosio prema meni i to je bila takođe jedna velika suprotnost.

 

SA: Nisam znao ovu priču. Oduvek sam mislio da ste, pošto ste bili sportista, bili privučeni onim borilačkim delom aikidoa, a ne njegovom spiritualnošću?
MQ: Istog moment kada sam počeo da treniram aikido suočio sam sa time da je sve što radim povezano sa nekom vrstom filozofijom. To je otvorilo potpuno novi svet za mene. Pre bih na nečiji napad, reagovao odmah, sa namerom da povredim tu osobu. Tražio sam drugačiji način za rešavanje konflikta. Kada drugoj osobi stvorite traumu, istovremeno stvarate traumu i sebi.

 

Počeo sam da treniram borilačku veštinu da bih se zaštito. Mislim da je jedini trazlog iz kog ljudi počinju da treniraju borilačke veštine taj što se plaše, ne iz bilo kog drugog razloga. Šta bi mogao da bude drugi razlog? Bilo da su oni toga svesni ili ne, ljudi počinju da se bave nekom borilačkom veštinom zato što žele da se reše osećaja straha. Kada se branite, reagujete, ali ta reakcija dolazi isključivo od vaše uplašene ličnosti. Trenirajući borilačke veštine menjate vašu ličnosti i postajete sigurniji u sebe, senzitivniji i pripremljeniji na bilo koju situaciju.

 

SA: Kada ste počinjali da trenirate aikido, bavili ste se fubalom, da li Vam je to pomoglo na aikido treninzima?
MQ: Da, trenirao sam fudbal u isto vreme. Fudbal je bio moj način da kanališem svoju agresiju i frustraciju. Bio sam u odličnoj formi i to je bilo baš iznenađujuće za ljude sa kojima sam trenirao aikido. Teže me je bilo izmoriti nego one koji se nisu bavili sportom. Takođe sam bio veoma brz – ne samo da sam brzo trčao, već sam se i brzo kretao.

Sa druge strane, to je bio bolan način učenja aikida jer aikido zapravo niko nije razumeo. Svi su imali malu knjigu koju je napisao Osensei i svi su bili zadivljeni njegovom filozofijom, ali bilo je teško živeti filozofiju u svakodnevnom životu. Uglavnom bi njihova filozofija išla u jednom smeru, a njihov trening u sasvim drugom. Te dve stvari se nikada nisu poklapale. Često sam razmišljao: „U redu, ja sada imam 19 godina i kao devetnaestogodišnjak, šta mogu da uradim? Trenutno sam jak, mogu mnogo toga da podnesem, ali šta će se desiti kada budem napunio 70 godina? Šta će biti tada?“ Posle određene godine života, svake sledeće godine gubite sve više i više mišića. Šta se onda dešava? Više ne možete odgovoriti svojom snagom. To je trenutak kada počnjete da shvatata filozofiju aikidoa o kojoj ste slušali i to je trenutak kada morate da počnete da trenirate aikido na efikasan način. Morate da naučite da trenirate bez korišćenja previše snage. Naravno, uvek morate koristiti snagu, ali ne previše snage. Kako biste bili efikasni morate da razumete tehniku i didaktikičku teoriju aikida, tako da sam sve dublje počeo da istražujem aikido u ovom smeru.

 

U to vreme, tokom cele zime bismo vežbali suburije (zasek mačem), treirali bi i po sat vremena. Na prvom treningu u Novoj godini skupili bismo sve ljude koji su želeli da takvo iskustvo i sat vremena bi radili samo suburije. A jedan sat je drugačak, jako dugačak (smeh). Nikada nismo brojali koliko smo uradili, ali se dešavalo da nam na kraju treninga niz ruke curi krv. To je bile neka vrsta rituala čišćenja.

 

SA: Kad uporedite način na koji ste vi tada trenirali sa načinom na koji ljudi treniraju danas, uzumajući u obzir razlike u znanju i trud koji se ulaže u trening, mislite li da je danas lakše trenirati?

MQ: Ništa nije lako, lako ne postoji. Svi mi to znamo, ali svest o tome varira od osobe do osobe. Svako životnom dobu nosi svoje poteškoća. Mi se nismo bavili filozofijom, samo smo vežbali, vežbali, vežbali. I možda bi tokom vežbanja nešto otkrili. Vežbanje je obično bilo veoma bolno, jer tehnike ukea i torija nisu postojale – to su bile samo reakcije. Uzmimo na primer, ukemije (padove naored i nazad). Kad radimo ukemi sami, radimo ga na jedna način, ali kad se on izvodi tokom tehnike, imamo potpuno različit doživljaj koji nikako nije isti. Takve stvari smo učili tokom izvođenja samog pokreta (ukemija, tehnike) i posle svake lekcije posle svakog treninga imali smo osećaj da smo sa njega izašli bogatiji nekim novim saznanjem. Ali ti treninzi su više bili prilike za sticanje iskustva pre nego stvarnog znanja. Morate shvatiti da ovaj pristup, učenje iz svega što vam trening pruža, nije vezan samo za aikido već treba da vam bude pristup u svemu u životu.

 

SA: Ko su bili prvi japanski učitelji koje ste sreli?

MQ: Jedini japanski učitelj koji je dolazio u Švajcarsku u to vreme je bio sensei Tamura. Tamura sensei je tada živeo u Francuskoj i posećivao bi naš dođo jednom godišnje. Meni je to izgledalo kao susret sa samim božanstvom. On bi me bacio a ja ne bih stigao ni da se pomerim. Napadali smo ga naučeni da zgrabimo osobu (torija) najjače što možemo a on bi nas ipak bacao lako i nežno. Zaista nisam mogao da shvatim kako i sa kakvom lakoćom on to radi. Mogu da zaključim da je Tamura sensei odlično poznavao biomehanku ljudskog tela i da je imao ogromno iskustvo. Veoma mi se svidelo što je uvek bio ljubazan sa ljudima. Nije bio osoba koja biti rekla: “Moraš”, on bi samo predlagao ono šta je on mislio da je dobro da se uradi. Njegova ljubaznsot ga svrštava u veoma retku vrstu ljudi. Odgovorio bi na sva naša pitanja. Dok je radio tehnike mnogo se kretao, što se promenilo tokim godina, ali sedamdesetih je bio neverovatan.

SA: Da li je objašnjavao ili je bio onakav kakvim zamišljamo japanske učitelje?

MQ: Ne, ne, objašnjavao je i to ne samo na tatamiju. Objašnjavao bi posle treninga, van tatamija. Na samom treningu nismo mogli da stignemo da pitamo sve, ali kada bismo seli da večeramo ili da popijemo piće posle treninga, objašnjavao bi nam njegov pristup životu i aikidou. Sva moja sećanja na Tamuru senseija su prijatna.

 

SA: Koliko ste imali treninga nedeljno, s obzirom na to da ste istovremeno trenirali i fudbal i aikido?

MQ: Počevši od dana kad sam počeo da treniram aikido, trenirao sam svaki dan. Trenirao sam fudbal u amaterskom klubu dvaput nedeljno, a sedam dana nedeljno sam trenirao aikido. To je, naravno, bilo prilično naporno. Što je gora vaša tehnika, morate biti u boljoj fizičkoj spremi da biste došli do rezultat. Kad poboljšate tehniku, manje se oslanjate na fizičku spremnost.

 

Tokom vikenda, kad nisam imao utakmice, odlazio bih u šumu da vežbam suburije. To je bio moj režim tokom sedam godina. Između dva stabla zaglavili smo automobilsku gumu, u koju smo udarali bokenom tako da u krajnjem položaju zaseka morate zaustaviti boken tako da se guma savije. Ovo je bio način da se nauči pravilan stav u radu sa boknom. U to vreme nisam imao dovoljno novca da kupim pravi boken pa sam umesto toga koristio skraćenu dršku od lopate. Toliko novca sam imao (smeh). Hakame su bile vrlo skupe, pa bismo pravili hakame od tergala (materijala sličnog najlonu) koji bi se pocepao ako se stane na njega, ali to je bio način da se ima hakama.

 

SA: Pretpostavljam da u početku niste mnogo putovali?

MQ: Ne, u početku nismo mnogo putovali. Mislim da smo 1974. otišli u Marsej, u Francuskoj. Tamo su se održavali seminari kao i na atlanskoj obali. Otputovali bi smo tamo sa nekoliko kola punih ljudi. Trenirali bismo, provodili se celu noć, ujutru bez sekunde sna smo ponovo trenirali. Odmah posle treninga bi smo se spakovali i prevalili 1000 km do Bazela da stigli ujutro tačno na vreme za posao. Bilo je jako naporno, ali u ništa se ne možeš naučiti ako ostaneš u svojoj u komfornoj zoni.

 

SA: To znači da Ste imali dobro društvo?

MQ: Da, bili smo fanatici. Bili smo pioniri aikidoa u Bazelu, a kad si pionir, ne postoji put pred tobom već moraš sam da ga napraviš. Biti pionir znači da moraš da sebi prokrčiš put kroz džunglu.

 

Sećam se, kad je neko imao novca da ode na seminar, pošto bi se vratio držao bi trening, da bi preneo svoje iskustvo ostalima. Tada nismo imali stepene (kjueve). Naš učitelj je bio, možda, šodan, ali znanje šodana u to vreme i danas su dve potpuno različite stvari. Kad uporedim polaganja danas sa našim polaganjima, primećujem neverovatan napredak u kvalitetu. Jedina stvar koju smo mi imali tad je bila naša rešenost da sve to radimo da bi smo učili aikido.

 

SA: Da li neki ljudi iz te generacije još uvek treniraju?

MQ: Da, da. Žan Klod Egerter sensei (7. DAN Aikikai) je neko ko je vežbao u istom dođou samnom i koji mi je pomogao da proširim svoje znanje. Neki ljudi i dalje treniraju, ali to je retko. Znate, ja imam 65 godina, a Žan Klod skoro 70 (smeh)

 

SA: Trenirali ste i učili kod raznih japanskih majstora pre nego što je sensei Ikeda dišao u Švajcarsku. Možete li da nam opišete Vaše utiske sa njihovih treninga?

MQ: Tih godina sam imao priliku da treniram pod Ćiba senseijem u Francuskoj, koji je pored Francuske dolazio i u Holandiju. On me je zaista impresionirao. Bio je čvrst, zaista čvrst. Ako pokušaš da ga blokiraš dok izvodi tehniku, jednostavno bi te slomio. Ali kad se krećeš u skladu sa njegovim kretanjem, on nema priliku da te udari ili slomije. Tada se vežbao statični aikido. Počeli bismo iz statične pozicije i blokirali bismo torija a on bi iz te situacijue tražio rešenje. Vežbajući na taj način koristili mnogo snage i zapravo zanemarivali tehniku aikidoa.

 

Posle osnivanja švajcarskog Aikikaija (Association Culturelle Suisse d’Aïkido – ASCA), sensei Fuđimoto, a kasnije i sensei Tada, počeli su da posećuju Švajcarsku. Sensei Fuđimoto mi je bio jako drag. Kako smo bili sličnih godina, on je u to vreme bio drugi ili treći DAN, dok sam ja bio šodan, često smo na seminarima trenirali zajedno. On je bio asistent i uke Tade senseija i držao nam je izuzetno teške treninge koji su prethodili treninzima senseija Tade, sa zadatkom da nas fizički pripremi. Kada bi Tada sensei vodio trening mi bismo trenirali zajedno. Trenirao sam sa njim i Namoto senseijem, kao i drugim koji su došli sa senseijem Tadom. Dugo godina smo pratili način učenja senseija Tade i senseija Fuđimotoa. Sećam se da su treninzi senseija Fuđimotoa bili veoma zahtevni.

 

Sećam se jednog događaja zbog koga sam zamalo napustio aikido, ali to isto iskustvo me je nateralo da se posle dva sata razmišljanja predomislim i nastavim da treniram. Mislim da sam bio drugi kju i Tada sensei me je uzeo za ukea. Ustao sam spreman da ga odmah napadnem. Nisam stigao da shvatim ni šta je uradio ali već me je bacio. Želeo sam da ponovo ustanem, i kad sam probao,bacio me je na drugu stranu. Bacio me je četiri ili pet puta a da ni jednom nisam osetio nikakvo nasilje i na moje zaprepašćenje kao da je nestajao pred mojim očima. Zaista nisam stigao ni da ga vidim dok je izvodio tehniku. Sa tatamija sam izašao blago šokiran. Mislim da je ovaj seminar bio u Bernu, i vozom sam se vraćao za Bazel. Sećam se da sam počeo da plačem putem nazad, razmišljajući: “Ja ne mogu da naučim aikido. Ovo što radi Tada, ja nikad neću moći da uradim.” Kad sam posle sat vremena bio malo bliži Bazelu i malo mirniji, pomislio sam: “Cilj i nije da postanem Tada, već da postanem ja!” Ova misao je bila rezultat moje meditacije koja se desila za vreme tog puta. Na kraju sam shvatio:”Moram da pronađem sebe, a ne da otkrivam nekog drugog unutar sebe!” To je bio trenutak kad sam postao siguran da želim da idem tim putem. I to sam i učinio! Radio sam aikido i Ki No Renmu (sistem posebnih tehnika disanja) kao i kokju soren i mnoge druge stvari. Uključio sam vizualizaciju i sve čemu je sensei Tada podučavao na svojim seminarima. I onda je jednog dana sensei Tada došao na jednonedeljnu letnju školu sa senseijem Hosokavom, senseijem Fuđimotoom i senseijem Ikedom.

 

SA: Kad je to bilo?

MQ: To je bilo 1974. ili 1975. Tad smo po prvi put čuli da postoji mogućnost da Ikeda sensei dođe da živi u Švajcarskoj, jer je bio oženjen Švajcarkinjom sa kojom je imao i dete. Trebalo je da postane tehnički direktor ASCAe. Ikeda sensei pre nego što se razboleo je bio krupna, robustna osoba.

 

Jednog dana Ikeda sensei je držao trening u Aikikai Bazelu. Kako je govorio samo italijanski, ja kao Italijan sam prevodio. Njegov italijanski je bio sa jakim japanskim naglaskom, pa nisam mogao da ga baš najbolje razumem. Tumačio sam njegovo kretanje i pomoću toga shvatao smisao njegovih reči. Posle treninga smo sedeli smo zajedno i razgovarali o Napulju, jer je on tamo živeo, i jednostavno uživajuli u trenutku.

 

To je bilo 1977. i ja sam ozbiljno razmišljao da napustim aikido jer me iskustvo u aikdu nije više ispunjavalo. Razlog je bio isti – praksa nije pratila filozofiju. U aikidu se koristi energiju ukea, ali sam ja uvek osećao da mogu da se suprotstavim i blokiram partnera dok izvodio tehniku. Zahvaljujući svom iskustvu u tuči, а i karakteru, bilo mi je jako teško da prihvatim ovakav pristup. Prihvatao sam ga govoreći sebi: “OK, ovo su pravila ove veštine i ja ću ih prihvatiti.”, ali nisam verovao da je veština efikasna kao što su svi govorili. Bio sam u takvim razmišljanjima kad se Ikeda pojavio i počeo da objašnjava tehnike na jedan meni razumljiv način, kao neko iz sporta, kao neko ko je diplomirao na fakultetu za fizičko obrazovanje. Ovo je promenilo naš pristup aikidu i, ponovo sam odlučio da nastavim sa treniranjem. Kad god sam sumnljao pojavio se neko ko mi je pomogao da odlučim da nastavim

 

SA: Rekli ste nam da ste pomislili da nikad ne budete njegov uke?
MQ: Nisam siguran da li je to bilo 1983. ili 1984. godine, ali se sećam da je to bilo na embukaiju u Milanu. Ikeda sensei je izvodio embukai a Frančesko (Marela, 7 DAN) i Fric (Haušer, 6. DAN) su bili dvojica njegovih ukea. Kad sam video kako izvodi tehnike nad njima, rekao sam: “Ne, ne, on ne poštuje svoje ukee. Ovo je previše opasno i ja ne želim da ikada budem njegov uke.” Poštovao sam njegovo kretanje, ali on nikada nije čekao ukeov napad. Samo ih je bacao oko sebe i nije mi se sviđalo kako to izgleda.

 

SA: U to vreme ste još uvek trenirali u Bazelu?
MQ: Naravno, nastavio sam da treniram u Bazelu, ali tada nisam bio njegov uke. Mislim da sam postao njegov lični uke već 1985, na embukiju u Milanu, ali do tada sam već imao iskustvo vežbanja sa njim na njegovim treninzima i navikao sam se na njegov način rada. Njegov aikido se promenio tokom godina a ja sam kasnije, kao njegov uke, shvatio da njegov način rada nije imao nikakve veze sa nasiljem već sa nedostatkom ukeovog napada. Kada je uke statičan, tori može samo da ga baci jer njih dvoje ulaze u harmoniju jedino tokom kretanja. Samim tim, ono što uke radi postaje sve važnije i važnije. Razlog zbog kog mi danas vežbamo aikido na ovaj način nije taj što tori može da baci ukea kako mu padne na pamet, već zbog ukeovog napada koji toriju pruža potencijal da izvede tehniku.

 

U drugim borilačkim veštinama, stvari su postavljene drugačije – držimo distancu, razmenimo nekoliko udaraca rukom ili nogom, zatim se udaljimo pa sve to ponovimo. Srž ostalih borilčkih veština je zasnovana na drugačijim vrednostima – nekad pobediš, nekada izgubiš. U aikidou nikad ne gubiš, ili od nekog praviš pobednika ili gubitnika. Tori nikad ne gubi, uke nikad ne gubi, pa zbog toga ne može biti ni pobednika. Većini ljudi je veoma teško da razume izostanak ove dulnosti u aikidou.

 

Mi moramo da razumemo da je ukeov napad istovremeno i njegova odbrana. Ne možemo da gledamo napad samo kao napad. On predstavlja ukeovu veštinu da se zaštiti na razne načine. Uke se štiti ispravnim stavom, ispravnim kretanjem i pravilnim disanjem. Uke koristi sve ove veštine za zaštitu. Uke mora da bude sve vreme u svom centru da bi odgovorio toriju na pravi način. To je trenutak kad aikido prestaje da bude čudo, gde uke pada jer je tori tako moćan i kad aikido postaje nešto što može da se oseti i dodirne, u tom trenutku aikido nije više magija.

 

Posle ovog saznanja, moja saradnja sa Ikeda senseijem se intezivirala. Mnogo sam učio samim tim što sam bio njegov uke. Moje najveće zadovoljstvo u vežbanju je da budem uke, ne tori, zato što znam koliko mogu da naučim pri tome.

 

SA: Istovremeno ste trenirali i fudbal, pa Vas je fudbalska karijera odvela u klub prve lige?
MQ: Imao sam 25 godina. Uporedo sam trenirao i fudbal sa aikidom kada sam primio poziv da učestvujem u tronedeljnoj probi za prvu ligu (Nationalliga u to vreme) u fudbalskom klubu Nordstern Bazel. Pripremao sam se za to cele zime. Ludački sam trenirao po osam ili devet sati dnevno i nisam imao vremena da treniram aikido. Trčao sam kilometer i kilometer, istrčavao sprintove i mislio sam da sam sreman za probu. Prvog dana probe sam mislio da ću umreti. Razlika u samoj igri između pete i prve lige nije velika, ali je zato ritam potpuno drugačiji. Sve je bilo mnogo brže. Precrtavao sam dane u kalendaru tokom te tri nedelje i pored svakog sam napisao “Preživeo sam”.

 

Posle te tri nedelje ponuđen mi je ugovor. Na probi je učestvovalo dvadesetoro ljudi, ali je samo nama trojici ponuđen ugovor. I bili smo primljeni u prvoligaški tim. To je za mene bio izazov. Bavio sam se borilčkom veštinom i imao sam duh borca. Verovao sam da će mi to pomoći da preživim u prvoj ligi i uspeo sam.

Ipak, ni moje poznavanje igre a ni moja tehnika nisu bili na nivou prve lige, ali ja sam bio odlučan da uspem. Znao sam da sam kasno počeo I da će takav izazov slomiti moje telo. Sa 25 godina je kasno napraviti takav skok, ali sam morao da to uradim, iako sam osećao bolove i u kolenima i u celom telu. Obično se stiže u prvu ligu konstantnim treniranjem od detinjstva pri čemu znanje i veština postepeno raste do nivoa prve lige, a ne ovako kako sam ja to uradio. To je svakako bilo divno iskustvo i nije mi žao što sam to uradio.

 

Jedan od igrača u timu je bio i Miloš Radaković. On je bio iz Srbije i bio je neverovatna osoba. Kad igraš u prvoj ligi sve je brže. Moraš da misliš brže, da reaguješ brže i da znaš da se pravilno pozicioniraš na terenu. Neverovatno je koliko veliki napredak možeš da ostvariš za veoma kratko vreme kad se nađeš u takvoj situaciji. Radaković je igrao na poziciji zadnjeg igrača odbrane, libera, i on je komandovao svim ljudima na terenu. Govorio bi mi “Mikele, idi ovamo, Mikele, idi tamo”. Ponekad nisam razumeo zašto, jer lopta se u tom trenutku nalazila na drugoj strani terena, ali bi uvek ubrzo dolazila na ono mesto gde mi je on rekao da budem. Savršeno je čitao igru i znao je gde svako treba da bude, tako da sam od njega mnogo naučio o tome kako da se pozicioniram. On me je, takoreći, “usvojio” i još jednom se u mom životu pojavila osoba koja mi je prenela znanje koje nisam pre imao.
To je bilo slično borilačkim veštinama i on je zaista bio majstor.

SA: Koliko dugo ste bili u prvoj ligi i da li ste postigli golove?
MQ: Igrao sam tri godine kao centralni vezni i zadnji vezni i dao sam nekoliko golova, ali to nije važno. Ono što je bitno je neverovatno iskustvo koje sam dobio. Kasnije sam prodat drugom timu, Laufenu, sam kojim sam osvojio šampionat (FK Laufen je osvojio prvu ligu u sezoni 1981/1982). To je bili još jedno sjajno iskustvo. Posle toga sam postao fudbalski trener. Onog momenta kada sam prestao da igram u prvoj ligi i ponovo sam počeo da treniram aikido.

Te tri godine su jedina pauza u treniranju aikidoa koju sam ikad napravio. Kada se profesionalno bavite sportom I imate treninge dvaput dnevno, jako je bitno i da se odmorite između njih. Ako znate kako da rasporedite odmor u toku dnaa onda možete da izdržite naredni trening. Kao profesionalni sportista ne možeš da jedeš šta god poželiš, ne možeš ni da piješ alkohol. Jednom rečju, moraš živiš kao monah.

SA: Vrlo brzo polse toga Ste otvorili svoj dođo?
MQ: Svoj dođo sam otvorio 1983. Radio sam u banci i odlučio sam da dam otkaz jer se nisam slagao sa filozofijom banke. Po meni, banka je najveća institucija za legalnu pljačku. U toku je bio šestodnevni rat između Izraela i Palestine, a ljudi oko mene su otvarali boce šampanjca da proslave dobit na berzi zlata koju su ostvarili zahvaljujući ratu. Tad sam pomislio: “Ovo se ne slaže s mojom životnom filozofijom”. Bilo me je sramota zbog njihovog ponašanja i rekao sam im: “Izvinite, ali vi ste ludi! Ljudi umiru a vi slavite jer ste na osnovu toga zaradili!” To je bio trenutak kad sam napustio posao u banci i otvorio svoj dođo.

 

Moj prvi dođo je bio baš mali, oko 54m2. Nalazio se u podrum moje kuće i imao nekoliko malih prozora. Sam sam ga sagradio, kupio sam tatami i počeo samo sa jednim učenikom. Pozvao sam Ikedu senseija da dođe i pogleda moj dođo. Pozvao sam i Žan Kloda, ali on nije baš bio srećan zbog toga jer je vodio Aikikai Bazel. Rekao sam mu “Moja filozofija je drugačija. Ti treniraš aikido sa torijevog aspekta, a ja želim da ga treniram sa aspekta ukea. Ja verujem da kad aspekt ukea nije u redu, ne postoji ništa što tori može da uradi. Zato uke mora da ima znanje da se zaštiti, a vas nije briga za to.” Ovo je suština mog učenja.

Ni sa klubom nisam imao pozitivno iskustvo (koji se razlikuje od škole gde postoji učitelj koji donosi odluke). Postojali su ljudi u klubu koji su držali određene administrativne pozicije i mislili da zbog toga imaju moć nad svima ostalima, sa čime se ne slažem. Ja jedino poštujem znanje, a ne titulu ili administrativni položaj. Zato sam im rekao “Jasno je da ja otvaram svoju školu. Kada dođete, vi ste moj učenik i ja ću vam dati sve svoje znanje.” Preživljavanje prve lige, kao i moje dotadašnje iskustvo pružili su mi jedan drugačiji pristup, jedinstveno poznavanja kretanja u prostoru i načine da se nađe pozicija u kojoj se ne može biti povređen. S obzirom na to da se mnogo ljudi završavalo sa povređenim zglobovima nakon treninga jer nisu znali kako da se pravilno kreću ili postave je bio još jedan razlog za otvaranje moje škole. Moja prva učenica, Tereza Ur, koja je posle postala i učenica Ikeda senseija, vežba i dan danas i ima 6ti DAN, i nije jedina. Meni je važno da su svi oni izbegli ozbiljne povrede i da i dalje vežbaju. To znači da je prenošenje znanja važno, i pod tim mislim na prenošenje fizičkog znanja, ne samo teoretsko.

SA: Kada ste postali učenik Ikeda senseija?
MQ: Dve godine pošto sam otvorio dođo Ikeda sensei me je pozvao i rekao mi je “Molim te, Mikele, pristupi ACSA-i. Potrebna mi je tvoja pomoć.” Ja nisam želeo da budem član te asocijacije jer neki njeni članovi nisu bili prijatni prema meni i tretirali su strance na način koji mi se nije sviđao. Naslušao sam se mnogo loših šala o gastarbajterima i pored toga što sam ja jedan od njih. Ako je slušanje loših šala o strancima deo integracije, onda ja ne želim da budemo deo toga. Nikad nisam želeo kontakt sa ljudima koji strance gledaju sa nipodaštavnjem. Ali, Ikeda je insistirao “Molim te, dođi, zaista si mi potreban.”

Na kraju sam prihvatio, ali samo zbog Ikede senseija, što sam i napisao u zahtevu za prijem: “Želim da se pridružim ACSA-i samo zato što želim da vežbam i da učim pod okriljem Ikeda senseija, a ne zato što mi je potrebna asocijacija.” Ovo je, naravno bio jasan napad, ali i jasna poruka da mi asocijacija nije potrebna i da je jedini razlog za moje pridruživanje znanje Ikede senseija. Moj dođo je imao mnogo članova i bio je vrlo uspešan. Kasnije, kad sam napuštao ACSA -u, pozvao sam se na svoje reči pri učlanjenju: “Pošto Ikeda sensei više nije tehnički direktor ACSA, a on je bio jedini razlog mog pristupanja, ja nemam daljih potreba da budem član ove asocijacije.”

Kad sam postao njegov uke, pitao sam Ikeda senseija da budem i njegov lični učenik. To je značilo da kad god sam mu potreban ja bih došao, a kada bih bio prisutan na treninzima on bi me učio. Nisam tražio nikakve privatne lekcije, već samo da me podučava. To je bio moj uslov da se pridružim ACSA-i. Naravno, ovaj dogovor je napravljen u privatnom razgovoru između mene I Ikede senseija i nije me briga da li neko veruje u to ili ne. To se tako, zapravo, desilo.

Od tog trenutka sam zaista krenuo putem Aikidoa. Ikeda je govorio svima: “Vi znate tehnike i kretanja, ali vam nedostaje osnova. Bez osnove, vaše kretanje je neobavezno. Molim vas, naučite osnove ali nemojte da zaboravite to što ste do sada naučili i vaša tehnika će postati efikasnija.” Neki ljudi su prihvatili ovaj novi koncept ali neki nisu. Neki majstori među njima nisu mislili da trebaju bilo šta da menjaju I počeli su da se politički obračunavaju sa Ikedom. Kao posledica toga, došlo je do podele. Do vremena kad se podela desila, mnogo ljudi je prihvatilo učenje Ikeda senseija. Ljudi koji zbog ega nisu hteli da treniraju sa Ikedom, danas uopšte i ne treniraju. Nama koji smo nastavili, Ikeda sensei je preneo ogromno, ogromno znanje i jedinstveno iskustvo.

 

SA: Kako je bilo trenirati sa Ikeda senseijem? Da li je imalo sličnosti sa treninzima njegovog učitelja, Tada senseija?
MQ: Bilo je jako naporno i potpuno različito od treninga Tada senseija. Zahtevalo je kontinuirani napad uke i nije se kretalo iz statičnog položaja. U tom trenutku ukiranje je postalo vrlo zahtevno. Uke je morao da bude prisutan sve vreme. Uke nije više mogao samo da prati torija, već je morao da bude spreman da napadne ako mu se ukaže prilika. Biti u takvoj situaciji je potpuno novo iskustvo za nas jer nismo imali naviku da to radimo i morali smo da se neprestano podsećamo da stalno napadamo. To je nešto što se stalno radi u borbi ali ne i na treningu. Pre nego što smo počeli da učimo od Ikeda senseija uvek smo tražili način da ispunimo torijeva očekivanja tako što bi pali kada je tehnika to zahtevala. Kad treniraš na ovaj način osećaš da kretanje nije iskreno – ne možeš da objasniš ali osećaš da nešto nije kako treba. U to vreme je igranje fudbala bilo iskrenije od aikida i to je bilo užasno. Na početku fudbalskog meča imaš utisak odlaska u borbu, i taj osećaj nikad nisam imao u aikidu.

Kad sam počeo da treniram sa Ikeda senseijem: Vau !! Osetio sam da je kretanje iskreno. To me je motivisalo da nastavim I što sam duže bio njegov uke, sve sam više bio uveren da sam na prvom putu.

SA: Da li je Ikeda sensei od samog početka podučavao Hojou i Genki kaiju?
MQ: Ne, prvo nas je učio osnovama. Učio nas je ikkyo, nikkyo, sankyo and yonkyo. Naravno, objasnio nam je razlog zbog koga trenira baš na taj način. Uvek je, naravno, bilo i onih koji su to kritikovali, govoreći: “Ali, uvek smo radili aikido na ovaj način; zašto sada moramo da bilo šta menjamo?” Onog trenutka kad pitate zašto morate da se menjate tog trenutka prestajete da napredujete. Evoluciju nije briga za vas. Evolucija postoji jer je sve u stanju neprekidne promene a ne zato što sve ostaje isto. Svi vole da kažu: “U moje vreme je bilo bolje!” Ne! Najbolje vreme je ono u kom živiš. Prošlost nikad nije bolja od sadašnjosti! Sadašnjost je uvek najbolje vreme. Ne postoji nijedan drugi momenat do onog koji proživljavamo upravo sada. Ikeda nam je uvek govorio da budemo prisutni (u sadašnjem terenutku). Ljudi obično kroz praksu prikazuju prisutnost, ali prava nauka je to podučavati druge.

Ikeda sensei je diplomirao na fakultetu za sport. Proučavao je ljudsko telo sa fizičkog aspekta. Takođe Ikeda sensei poseduje dovoljno široko znanje i umeće da objasni suštinu šta znači biti prisutan u sadašnjem trenutku. Osmislio je i mnogo vežbi koje služe da olakše rezumevanje objašnjenja koja je dao. Njegov pristup nije bio da samo demonstrira vežbu i traži od ljudi da ponove šta su videli, već je razumeo da je svako mora za sebe da otkrije kretanje a ne samo da kopira pokazano.

 

Ovakav pristup treningu aikida je bio potpuno nov. On nije govorio: “Ja preuzimam odgovornost za vaš razvoj.” Naprotiv! Tražio je da svako od nas preuzme odgovornost za sebe. To je za mene bilo novo iskustvo i dalo mi je novi pogled na život. Značilo je: “Ja sam važan. Ja nisam tu samo da bih bio deo kretanja nekog drugog. Oh, pa ja sam bitan. I ja imam nešto da kažem i mogu da ostavim neki trag.” Zbog toga sam nastavio da radim sa Ikedom. Nije postojao ni jedan treninga, a kamoli seminara, a da nisam bar nešto naučio. I uvek sam bio šokiran posle razmišljaljući: ” Vau! Zašto ovo nisam ranije primetio? Kako ovo nisam video?”. Nekada su otkrića bili tek detalji, ali upravo su ti detalji menjali moj pristup aikidou. To se dešavalo tokom dvadeset godina posle svakog treninga. Mogu reći da je keda sensei ozbiljno shvatio svoj posao da bude moj učitelj.

Zašto bih morao da objašnjavam ko je bio Ikeda sensei za mene? Stvarno nije potrebno to objašnjavati. Trening sa njim je bio svakodnevni izazov.

Trenirao sam u njegovom dođou jednom nedeljno, sredom ili petkom. U početku, dođo u Cirihu je bio u garaži, pa je Ikeda sensie morao da sagradi novi veći dođo. Ja sam preuzeo obaveze oko svega što je imalo veze s bankama i vlasnicima lokacija. Kad god sam mu bio potreban, Ikeda sensei bi me pozvao i ja bih došao iz Bazela u Cirih. Zakazan je sastanak u banci – ja sam tu; sastanak u agenciji za iznajmljivanje – ja sam tu; pravimo građevinske planove- ja sam tu. U to vreme Ikeda nije imao učenike, ali oni koji su kasnije počeli da treniraju kod njega govore: “Mi smo sagradili dođo.” Između nas dvojice je postojala prava veza učitelj-učenik; on je mene podučavao a ja sam vodio računa o njemu. Ikeda sensei u to vreme nije govorio nemački, samo italijanski, ja sam mu bio prevodilac i pomogao mu najbolje što sam umeo. On mi je, za uzvrat, pružio neverovatno znanje i oslobodio moj potencijal. Ono što sada radim je samo mali deo u odnosu sa onim što je on meni dao.

Hinterman, Radaković i Ikeda, oni su promenili moj život i moj pogled na njega. Mnogo su mi pružili. Tada sensei je takođe uticao na mene, kao i Fuđimoto svojim prijateljstvom i velikim srcem. Sreo sam mnogo majstora. Hosokava sensei je neverovatna osoba. On i Ikeda su bili vrlo bliski. Imali su isti duh. Svi ovi ljudi su imali uticaj na moj rad, ali u tehničkom i didaktičkom smislu, Ikeda je, svakako, najvažniji. U filozofskom smislu to je bio moj prvi učitelj, Verner Hinterman.

 

SA: Kad je Ikeda sensei počeo da radi Hojo?
MQ: Kasnije. Morate da svatite da mi ne radimo Hojo zato što nam je potrebno da znamo Hojo. Vežbajući Hojo ispravljamo držanje tela. Mnogim ljudima je potrebna vežba koja bi im pomogla da isprave držanje tela. Isto je sa plesom i baletom – svaki put kad plešete koristeći baletsku šipku, vi ispravljate držanje tela. Hojo vam, takođe, pomaže da se oslobodite osećaja stida dok vičete (izvodite kiai) tokom izvođenja kate. Pomaže nam da budemo sigurni u ono što želimo. Takođe, služi da vežbamo koncentraciju. Ljudi su imaju koncentracija minut ili dva. Hojo zahteva petnaest minuta koncentracije. Kad zajedno počnete vežbu, jedan naspram drugog i morate da zajedno da izvedete katu do kraja, kroz proleće, leto, jesen i zimu (4 dela kate u Hojou), vi morate da zadržite koncentraciju. U početku, koncentracija se izgubi posle minut i po, već posle prvog kijaija. Ipak, vežbajući Hojo, koncentracija se poboljšava. I, onda, kad sledeći put vežbate aikido sa ovako poboljšanom koncentracijom shvatate da je aikido drugačiji. Osećate da se promenio zbog vašeg drugačijeg pristupa, a ne jer je tehnika promenila. Kako u početku nisam voleo da vežbam Hojo, ovo je za mene bilo veliko otkriće, Pitao sam se: “Zašto ovi ljudi vrište? Zašto ja moram da tako vrištim?” To za mene nije bilo prirodno, ali sam polako počeo da shvatam i naučio sam da cenim Hojo.

U Hojou postoji izreka “Tokom godišnjih doba mnogo puta se rodiš se i umreš .” Divna misao. Niko ne želi da umre, ali vremenom naučimo da to prihvatimo.

SA: Da li je u isto vreme počeo da podučava i Genki Kai ?
MQ: Nisam mnogo vežbao Genki Kai. Radio sam ga na nekoliko njegovih seminara i ponekad bi ga praktikovali pre ili posle treninga u njegovom dođou. Ikeda sensei je držao redovne treninge u svom dođou Hojo – a i Genki kai -ja, svake nedelje bar po jedan trening. Ja sam u to vreme držao 12 I više treninga u svom dođuou i bio sam iscrpljen. Često kao učitelj moraš da preuzmeš I ulogu ukea. Učitelj je taj koji mora da napravi atmosferu na treningu i da da energiju učenicima, učenici ponekad uzvrate energijom a ponekad ne , u oba slučaja to ume da bude jako naporno.

SA: Tada sensei podučava Ki no Remnu a Ikeda je podšavao Hojo i Genki kai. Ove dve generacije učitelja stavile su akcenat i na druge aspekte aikidoa, a ne samo na tehnike.
MQ: I sami znate da postoji više načina za otkrivanje novih stvari. Jedan je da niko ništa ne objašnjava. Moraš naporno da treniraš i da sam otkriješ sistem disanja (način kako se pravilno diše) da bi mogao da izdržiš trening. Vrlo je jednostavno – ili promeniš način disanja ili se umoriš. Drugi je da te nauče o sistemu disanja, kako I zašto se koristi čineći iskustvo na treningu odmah drugačijim. Mozak bolje radi, krv je ispunjena kiseonikom, vidi se jasnije, kao i sva ostala čula, jer se pravilno diše. To je vrlo jednostavna stvar, nema tu magije.

SA: Tokom devedesetih ste počeli da putujete sa Ikeda senseijem?
MQ: Putovao sam zajedno sa Ikeda senseijem u Slovačku, Hrvatsku, Rusiju i Češku gde je on držao seminare. On me je 1995. poslao u Slovačku pošto su Slovaci, posle njegovog seminara u Pragu gde sam mu bio uke, tražili od njega da im ja održim seminar. Pitali su ga da li mogu da dođem u Slovačku da podučavam i on se složio. Preuzeo sam odgovornost za novu asocijaciju i započeli smo našu slovačku avanturu.

 

Ikeda je bio tehnički direktor Slovačkog Aikikai -ja, dok sam mu ja bio samo asistent. Ali on nije mogao da dolazi u Slovačku češće od jednom godišnje a ja sam tad bio u mogućnosti da posećujem Slovačku mnogo češće. Neretko bih putovao o svom trošku. Aikido Asocijacija Slovačke je u to vreme imala možda 75 članova (AAS sada broji 600 članova) a sedamdesetpetoro ljudi nije moglo da plati avionsku kartu pa smo putovali kolima. Posle 12 sati puta, trenirali bi ceo vikend i zatim putovali nazad. Sav novac skupljen od seminarskih taksi je bio dovoljan tek da se plati sala u kojoj se seminar održavao. Želeo sam da ti ljudi otkriju aikido i zato sam plaćao svoje troškove.

1999. sam počeo da dolazim i u Srbiju. Ikeda me je takođe poslao da podučavam u Srbiji, nisam ja to zahteovao od njega. Sašu Dejanovića (Aleksandar Dejanović, 4. DAN) sam sreo na letnjoj školi u Nove Zamki u Slovačkoj. U to vreme sam vodio izuzetno naporne letnje škole, ali on je samouvereno stao na tatami misleći da on razume šta je aikido. Pozvao sam trojicu svojih asistenata, vrlo snažnih momaka, I rekao im da vežbaju sa njim. Posle pola sata, Dejanović je morao da siše sa tatmija i prekine trening, bio je potpuno iscrpljen i šokiran. Kao bivši profesionalni sportista pripremao sam moje učenike da budu u dobroj fizičkoj kondiciji. Ljudi koji bi prvi put došli na letnje škole koje sam vodio, smatrali bi da su one previse azhtevne. Dejanović je prihvatio izazov i pošto je pitao Ikedu za dozvolu, kasnije me je pozvao u Novi Sad. Prvo sam došao u Novi Sad da držim seminar a potom sam sam preuzeo odgovornost za asocijaciju.

 

SA: U Srbiju ste došli 1999. Ikeda sensei je nasledio Fuđimoto senseija na poziciji tehničkog direktora jugoslovenskog aikikaija, kakva vas je sitaucija zatekla u Srbiji?
MQ: Iako je rat bio završen kada sam došap, ljudi u aikido su i dalje bili u ratu između sebe. To je za mene bio šok. Pitao sam ih: “Zar vam nije dosta ratovanja? Uživajte u miru!” Znao sam da je predamnom težak posao, jer su mislili da jurim poziciju. Zapravo, ako su želeli da Ikeda sensei bude tehnički direktor I ako su želeli da nauče njegovu tehnologiju rada, ja sam bio jedini koji je to mogao da im pokaže. Oni su samo želeli nekoga ko bi dolazio da promoviše nova DAN zvanja. Rekao sam im: “Kada budete na nivou DANa dobićete DAN.” Ako poseduješ dovoljno znanja dobićeš DAN, a ako ne poseduješ- nećeš! Izgubio sam mnogo učenika zbog ovog stave, ljudi koji su redovno dolazili na seminare i očekivali da dobiju DAN samo zato što je prošlo određen vreme. Za mene je to je stvar poštovanja – ne postoji nijedan drugi način. I da si mi najbolji prijatelj – kad jednom prestaneš, prestao si!

 

SA: 2002. je bila vrlo tužna godina. Ikeda sensei se razboleo i prestao da podučava…
MQ: Sa 49 godina još uvek sam bio Ikedin uke. Iako sam podučavao u svom dođou i u mnogim zemljama, bio sam i njegov uke na svim njegovim seminarima, nekih 18 seminara godišnje. Bio sam njegov uke pored seminarima i na svim embukaijima u Rusiji i uŠpaniji od 1985 do 2002. I na svim treninzima koje je držao treninge u Švajčarskoj.

Kad je bila prva kriza 2002. bili smo blizu Ženeve. Ikeda je dobio napad za vreme treninga I samo je rekao “Mikele će vam pokazati to, to i to.” Posle ovoga, on je otišao u Cirih, ja u Bazel, ali sam osećao da je nešto gotovo. To je bila vrlo tužna situacija. Držao sam seminar u Češkoj kad sam čuo da mu nije dobro, seminar sam prekinuo i odleteo u Cirih. Sa aerodroma sam otišao parvo u bolnicu da ga posetim. U to vreme sam posećivao samo pet država (Srbija, Hrvatska, Slovačka, Češka i Rusija). Poslednji seminar koji je Ikeda održao je bila zimska škola u Cirihu kad su ga Poljaci zamolili da ja dođem da podučavam u Poljskom. Kada se Ikeda penzionisao sve zemlje su mi prišle i tražile da nastavim s podučavanjem. Ja to nikad nisam zahtevao od njih. Kasnije mi je prišlo još zemalja (Makedonija, Engleska, Irska, Sjedinjene Države). Sve što je urađeno posle toga je bilo zahvaljujući mom trudu, ali ništa od toga ne bi bilo moguće bez potencijala koji mi je Ikeda sensei dao.

 

SA: Hvala Vam na vremenu koje ste izdvojili i na odgovorima. Da li biste želeli da nešto dodate?
MQ: Svima je potrebno nešto što će im pomoći da razvijaju sebe kroz život. Za mene je to bio aikido. Jednostvno!