KAKO JE POČELA MOJA AIKIDO PRIČA – PRVI DEO INTERVJUA SA JELENOM VRZIĆ 6.DAN

Ako se krećete u aikido krugovima na našim prostorima Jelenu Vrzić 6. Dan Aikikai ne treba posebno predstavljati. Pored toga što je prvi ženski majstor aikidoa (crni pojas 1.DAN) u Srbiji, tadašnjoj Jugoslaviji, Jelena je, kao što ćete videti iz intervjua, veliki avanturista i jedna od aktivnih aikidoka sa najdužim stažom u Srbiji.

Ideja za ovaj intervju se rodila uoči priprema za 50. godišnjicu od početka  treniranja aikidoa u Srbiji, koja se obeležava ove godine u želji da priblližimo današnjim generacijama kako je izgledalo trenirati aikido u SFRJ krajem 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka.

Veliko hvala Jeleni Vrzić za svu pomoć oko intervjua i za ustupanje fotografija iz njene lične arhive. Prava na sve fotografije zadržava vlasnik.

 

English version of interview you can find here

 

 

Detalj sa treninga u DTV Partizanu početkom 80ih

Seishin Aikido: Kako si saznala za aikido i rešila da baš to hoćeš da treniraš?

Jelena Vrzić:  Želela sam da se bavim nekom borilačkom veštinom, budući da sam morala nekako da kultivišem snagu koja se prirodno razvila u meni. Prvo sam dve godine trenirala džudo, kod Svetomira Ivanovića –Esa na Partizanovom stadionu. Igrom slučaja to je bila sala u kojoj je aikido započeo u Jugoslaviji i trenirao se u drugim terminima.

Džudisiti koji su vežbali  u toj sali, osnovali su aikido sekciju (1968 godine) i to je početak  aikidoa u Srbiji(SFR Jugoslaviji). Tu je dolazio da vežba i moj učitelj (Jovica Stanojević). Eto desilo se, tako je bilo suđeno, da ja nikad ne odem u te suprotne termine, na taj “džiu-džicu” kako su mi rekli da se to zove.

Džudo sam trenirala u 7. i 8. razredu osnovne, a aikidoom sam počela da se bavim u 3, srednje. Znači, tih nekoliko godina sam kasnila sa početkom.

 

Ispred DTV Partizana Stoje: Gordana Aleksić, Joca Jocković, Mirko Mrđa, Sale Čuče: Dušan Kanački, Jelena Vrzić, Predrag Kovačević, Jovica Stanojevič

SA: Šta je na kraju presudilo da odeš da vidiš taj “džiu-džicu”?

JV: Džudo nije bio ono što sam želela, iako sam imala vrlo velike simpatije kod učitelja. Jednostavno, iz nekog meni nepoznatog razloga, ja sam želela nešto drugo. Onda sam plivala, vežbala sam za plivački maraton. Plivanje je moja velika ljubav. Ja sam to trenirala rekreativno, jer sam bila prestara da me prime u klub.

U jednom momentu, 1978. , u centru grada, u Bulevaru revolucije (sada Bulevar kralja Aleksandra) moja najbolja drugarica i ja smo naišle na plakat na kome jedan čovek baca drugog, koji radi pad. Meni se to učinilo interesantnim. Na plakatu je pisalo Aikido. Mi smo zapamtile adresu, a nismo male predstavu gde je to.

 

SA: Nije bilo telefona da se slika, kao danas?

JV: Da, da, da (smeh) Pamtile smo adresu: Boška Petrovića 3. Ja je i dan danas je pamtim kao neku divnu magijsku reč. Otezale smo godinu dana da počnemo da vežbamo. Napokon, kada smo pogledale na planu grada, videle smo da se to nalazi u blizini moje kuće. Samo pola sata pešice. Na letnjem raspustu 79-te godine, konačno smo otišle da pogledamo gde je i zatekle salu koja se renovira. Sve je ponovo odloženo do novembra kada smo napokon ponovo otišle do sale. Ispred sale smo zatekle čoveka sa bradom i kovrdžavom kosom koji nam je rekao da vežba aikido i da će trener uskoro doći. Bio je to izvesni  Joca Jocković, koji je prvi čovek sa aikidoa kojeg smo upoznale, a onda je uskoro došao i učitelj, Jovica Stanojević, mladić od 27 godina sa bradom i čarobnim osmehom. Rekle smo mu da bi smo počele da vežbamo i on nas je pozvao da uđemo u salu.

Sa tri strane sala  je bila oivičena zemljom, a jedan ceo zid je bio u prozorima i sa te strane se  ulazilo. Bila je vlasništvo Društva za telesno vaspitanje (DTV) Partizan, koje je proizašlo iz  Sokolskog društva (Sokolska društva su postojala pre drugog svetskog rata) i negovala su fizičku kulturu.

 

Pred ulazak u salu na seminar Fujimoto sensei a U prvom planu Jovica Stanojević, Dragiša Jocić, Fujimoto sensei, Velibor Vesović

SA: Zanimljivo je napomenuti da je tad na snazi bilo samoupravljanje, DTV Partizan nije funkcionisao kao danas dojo?

JV: U to vreme sve je bilo potpuno prilagođeno socijalističkom sistemu. Mi smo plaćali članarinu koja je bila simbolična. Onaj ko je držao treninge nije dobijao novac za to, bio je amater, ali mu je zato DTV Partizan obezbeđivao opremu i pokrivao troškove puta na stručno usavršavanje kao i seminarsku taksu nekoliko puta godišnje. Najstarijima u klubu, onima koji su vodili treninge, na taj način se  pomagalo da napreduju u onome čime se bave. Imali smo 99 tatamija od po 0,75m puta 1,5m. Taj tatami smo u toku tih  13-14 godina koliko sam ja provela u toj sali, od 79e pa do momenta dok se nije sve to polako pretvorilo u kapitalistički sistem, kada je sala prisvojena od strane lokalnih interesnih grupa. Krečili smo salu, lepili pločice…

 

Njegoš Đaković, Jelena Vrzić, Drago Bogdnović, Velibor Vesović, Jovica Stanojević, Mirko Mrđa, Boško, Predrag Bata Milošević (osnivač SVEBORa), Dragiša Jocić

SA: Sve ste sami radili?

JV: To je bila naša druga kuća. Ja sam imala ključ od te sale. Mi smo tu organizovali dočeke Nove godine, proslavljali rođendane… Imali smo celu opremu potrebnu za gimanstiku, gredu, dvovisinski razboj, ripstol, kozliće,konopac za penjanje, karike… Osim toga smo imali i mrežu za odbojku, stolove za stoni tenis, koševe. Jednostavno bila je to kuća sporta, što je predivno i bilo je dato na upotrebu ljudima koji su to želeli da koriste.

 

SA: Veliki entizujazam je postojao?

JV: Jeste, tim pre što je to bilo nešto potpuno novo. U vreme kada sam ja počela da treniram  postojala su samo četiri kluba, pa može se reći stotinak ljudi koji su se predano bavili aikidoom. A kako se učilo? Učilo se tako što neko od japanskih učitelja održi seminar ili se ode u inostranstvo na seminar. Moj učitelj je često odlazio na seminare koje je držao Tada sensei. Onda se tamo širom otvore oči, i pokušava da se zapamti što vise, a po povratku  se to uvežbava, uvežbava, uvežbava…

 

Mirko Jovandić i Jovica Stanojević sa prvom generacijom učenika na seminaru Hosokave senseija 1984-godine Stoje: Mirko Jovandić, Njegoš Đaković, Jovica Dimitrijević, Drago Bogdanović, Predrag Bata Milošević, Mirko Mrđa Sede: Velibor Vesović, Jovica Stanojević, Hideki Hosokava, Dragiša Jocić, Gradimir Nikolić, Branko Lušičić

SA: Nisu još postojali  video rekorderi?

JV: Naravno. Postojala je samo kamera super 8 i onaj ko je imao kameru mogao nešto da snima. Tako da nije bilo snimaka, sve je ostajalo u srcu i glavi, i u rukama odnosno nogama. Ko god da je išao u inostranstvo na neki seminar, bez obzira na pojas koji je imao, posle toga je imao zadatak da održi nekoliko treninga i to prenese drugima. Nesebično smo svi delili sve i zbilja je bio entuzijazam na nivou. Pet treninga je bilo nedeljno u našoj Sali, svakodnevno smo radili sa štapom i mačem.Takmičili smo se  ko će više da uradi, a radile su se hiljade suburija. Kod Partizanovog stadiona je bio gustiš koji je sad rasčišćen. Tu smo montirali jednu gumu po kojoj smo udarali bokenom. Svaki momenat se koristio za neko dodatno učenje.

 

SA: Iz te ekipe se i dalje dosta ljudi bavi aikidoom?

JV: Milutin Karaičić, Zoran Obradović i ja  smo bili generacija koja je zajedno polagala za pojaseve. Zoran je počeo da trenira dve godine pre mene ali smo se nekako sustigli u polaganjima i polagali zajedno od drugog kyua do drugog Dana. Sa Milutinom sam polagala zajedno od mog četvrtog kyua do prvog DANA. On je trenirao prvo kod Mirka Jovandića pa prešao kod nas u klub.

 

SA: Ko spada u stariju generaciju učenika Jovicinih učenika?

JV: U prvu generaciju učenika Jovice Stanojevića spadaju Drago Bogdanović (6.Dan Aikikia) koji je sada u Italiji, Vesović Velibor (7.DAN Aikikai) koji je u Beogradu, Njegoš Đaković (6.DAN Aikikai) koji je i dalje u Beogradu, Mirko Mrđa (5.DAN Aikikiai) i Jocić Dragiša (7.DAN Aikikai) koji je u Švajcarskoj. Eto dvojica od njih su sada 7 Danovi, Vesović i Jocić.

 

SA: Trening je vodio Jovica Stanojević i ja se sećam da si mi prošli put rekla „Zaljubila sam se u aikido prvi put kad sam videla Jovicu kako…“

JV: …kako radi iriminage, veliki, veliki iriminage. Jovica se bavio gimanstikom pre nego što je počeo da vežba aikido. Sa 19 godina je počeo da se bavi aikidoom, a pre toga je bio prvak Srbije u sportskoj gimanstici. Jovica je čovek koji je zaista moja najveća impresija u aikidou, a videla sam stvarno puno toga. Iduće godine će biti 4o godina kako se bavim bez dana pauze aikidoom, bila sam na puno seminara. Kada bi Jovica držao besedu na kraju treninga, mi smo svi gledali u njega i upijali svaku reč. Njegove reči su se pamtile do sledećeg treniga i razmišljalo se o njima. On je sa  svojih 27 godina posedovao neverovatnu zrelost. Upokojio  se sa nepune 33 godine, što mi je jedan od natežih gubitaka u životu.

U poredjenju sa ljudima svojih godina, on kao da je bio 20- 30 godina zreliji. Posedovao je rečitost, duhovnost kojom je zračio, fizičku lepotu, savršenu motoriku… Bio je izuzetan čovek.

 

1980 godina, Firenca, nakon polaganja Jovice Stanojevića Stoje: Gordana Aleksić, Vrzić Jelena, Predrag Kovačević, Lidija, Drago Bogdanović, Jovica Stanojević, Gradimir Nikolić, Goran Luković Čuče: Njegoš Đaković, Milutin Karajčič, Mirko Jovandić

SA: Prvi put putuješ na seminar van Jugoslavije već 1980-te. nakon godinu dana treninarnja i ono što je bilo zanimljivo, ideš na seminar pravo sa radne akcije…

JV: Ta 1980-ta specifična. Te godine je umro Tito i to leto je bilo vrlo, vrlo napeto jer je ceo svet očekivao da će se Jugoslavija raspasti odmah nakon što je on umro. Mi smo imali zadatak na tim radnim akcijama da dokažemo suprotno, da će nezavisno od toga naše bratstvo i jednistvo i naša zemlja opstati kao i da će ceo socijalistički sistem ostati bez obzira na to.

 

Na radnoj akciji se ustajalo u pola 4 ujutro, još su zvezde na nebu a mi radimo gimnastiku, onda doručkujemo, pa putujemo na trasu (deo autoputa koji se gradio). Bila sam u Zagrebu. Gradili smo deonicu autoputa i nasipe na Savi. Kako smo bile u velikom zanosu, zaljubljene u aikido moja najbolja drugarica i ja  smo otišle na radnu akciju u vreme pauze sa treninzima, inače ne bismo otišle, jer treninge nismo propuštale nizašta na svetu.  Došle smo u baraku u kojoj smo bili smešteni kao brigada, nas sedamdesetoro. Nas dve smo preuzele na sebe zadatak da istresemo sve madrace od grinja i prašine. To smo uradile bokenima koje smo ponele sa sobom da bi vežbale u slobodno vreme. Početak radne akcije je bilo udaranje u madrace bokenom, posle smo to nastavile krampovima i ostalim alatkama.

 

Nakon toga smo sa brojnom ekipom iz Beograda išle u Italiju. Te 1980-te  godine je Jovica polagao za treći dan u Firenci, što je bila retkost ( Fujimoto sensei je tada imao 4 DAN) . Na prste su se mogli nabrojati oni koji su tada u Evropi imali 3 DAN. Išlo nas preko desetoro, bili smo najbrojniji posle Italijana.

 

1984. godina, Firenca Stoje: Jelena Vrzić, gđa Tada, Zoran Obradović, Marko Živković, Simo Simić Čuči: Renata Jocić Sede: Dragiša Jocić, Tada sensei, Zorana Dimitrijević, Hosokava sensei, Drago Bogdanović

SA: Aikido je tada postojao u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj i za divno čudo u Jugoslaviji?

JV: Da,tako je. Među prvima u Evropi smo počeli. Ti ljudi koji su se bavili džudoom, videli su seminar Tade sensei-a I bili su  oduševljeni, pa su krenuli da to vežbaju koliko su mogl na osnovu toga što su videli i zapamtili. Mirko Jovandić i Jovica, su išli na letnje seminare koje je vodio  Tada sensei u Italiji i skupljali znanja koliko su mogli.

 

SA:  Prvi aikido seminar je održan u Beogradu već 1973. godine?

JV: Da,  asistent Tade sensei-a, Nemoto sensei  je držao seminar. Upoznala sam ga na 50-togodišnjici Aikikaija Italije pre nekoliko godina. Prestao je da se bavi aikdioom profesionalno odmah nakon  odlaska iz Italije i sada je amaterski u aikidou. Naravno najvažniji događaj je bio seminar Tade sensei-a 1974.  u Vatrogasnom domu  kod Novog beogradskog groblja. To je bilo važno za nas, jer naš aikido u Jugoslaviji zapravo je baziran na učenju Tade sensi-a i njegovoj školi, iako su kasnije dolazili i drugi uticaji.

 

SA: Budući da smo geografski  najbliže  Italiji od evropskih zemalja u kojima se aikido prvo razvio, bili smo okrenuti na tu stranu kao izvoru znanja…

JV: U to doba bilo je  malo japanskih učitelja u Evropi. Tamura sensei u Francuskoj, Tada sensei u Italiji, i čini mi se  Čiba sensei u Engleskoj i to je to.

 

SA: Asai  sensei u Nemačkoj?

JV: Ne, ne. Asai sensei je bio asistent Tade sensei-a jedno vreme. U centralnoj Sali u Italiji, (Dojo Centrale u Rimu), postojala je impresivna fotografija na kojoj Tada sensei baca Asaiji sensei-a, koji u beloj hakami leti bukvalno 5 metara. Asia sensei je kasnije poslat u Nemačku.

 

1997 godina Beograd Ikeda sensei, uke Jelena Vrzić

SA: Tada sensei je veliki broj majstora doveo u Italiju?

JV: Jeste. Prvo je Ikeda sensei stigao od njegovih učenika.On je negde u Napulju bio smešten, pa je onda došao Hosokava sensei koji je takodje učenik Tade sensei-a. Fujimoto sensei nije bio učenik Tade sensei-a, već je bio poslat od strane Hombu dojo-a…

 

SA: Prvi seminar na kome si prisustvovala je kod Fujimoto sensei-a?

JV: Prvi aikido seminar kojme sam prisustvovala kao gledalac bio je nedelju dana nakon što sam počela da treniram, u novembru 1979-te godine. Fujimoto sensei je bio prvi japanski učitelj koga sam videla. Njegovi seminari su se održavali obično u aprilu i novembru u Beogradu.

 

Prvi seminar na kome sam učestvovala bio je već pomenuti seminar 1980 godine u  Koverćanu, u Firenci.

 

2006 godina, La Spezia Fujimoto sensei, Jelena Vrzić, Milan Ilić

SA: Koliko ste često putovali u to vreme i koji su ti najveći utisci i najdraže uspomene sa tih prvih seminara?

JV: Na seminare u Firenci sam išla uzastopno do 1995. godine. 1981.godine prvi put sam učestvovala na seminaru Ki No Renme koji se održavao u Rimu u centralnom italijanskom dojo-u. Ki No Renma je taj duhovni deo aikidoa koji je Tada sensei iz praktičnih razloga odvojio. Inače svaki naš trening počinje se vežbama disanja, istezanjem uz kontrolu disanja što je deo  japanske joge ili Ki No Renme. U tu oblast spada i povećavanje osetljivosti čula, razvijanje osećaja za prostor, postizanje stanja mirnog uma, onaj deo aikidoa koji se ne vidi a najvažniji je.  Na letnjim seminarima u Italiji sam morala da prestanem da odlazim 1995 kada je Italija uvela vize za nas.

 

Ki No Renma i internacionalni seminar u Firenci nadovezivali su se jedan na drugi i trajali 3 nedelje. Zimi sam tradicionalno odlazila na 10 do 15 dana u Milano u salu Fujimoto sensei-a. Spavala sam u sali i trenirala. On je bio stvarno izuzetan džentlmen. Uvek je bilo maksimalno pažljiv, predusretljiv, divan učitelj i pravi prijatelj.

 

Tada Sensei Uke Drago Bogdanović

SA: Možeš li opisati Tadu sensei-a u par reči kao što si opisala Fujimota sensei-a?

JV: U svakom slučaju, on je neko poseban u mom životu. prvo je bio učitelj moga učitelja a zatim i moj direktni učitelj. Učitelj za koga smatram da je veliki džentlmen i čovek kome sam beskrajno zahvalna  zbog KI No Renme kojom je omogućio da nevidljivo postane vidljivo, tj. da bolje razumem suštinu aikido tehnika i filozofije. U Japanu koliko ja znam niko ne podučava na taj način.

 

SA:Možeš li u nekoliko reči da napraviš paralelu izmedju aikido-a Fujimoto sensei-a i Tade sensei-a?

JV:  Fujimoto sensei je svojim širokim i preciznim kretanjem zapravo više ličio na  Tadu sensei-a i njegov stil rada, nego njegovi direktni učenici, jer mu je konstutuciono bio sličniji.

 

Ikeda sensei i Hosokawa sensei su zbog svoje specifične gradje koja nije bila nalik Tadi sensei-u, razvili sopstvene karakteristike u aikidou i prepoznatljiv stil koji je lep i interesantan na svoj način. Svi ovi učitelji su imali veliki uticaj na moj razvoj u aikidou.

 

SA: Ono što japanci nazivaju Shu Ha Ri princip?

JV: Tokom decenije vežbanja aikidoka formira sopstveni izraz kome pečat daje njegova fizička konstitucija, karakter, iskustvo…Svako mora pronaći svoju odeću.

 

Ne možemo da nosimo odeću našeg učitelja, jer bismo izgledali smešno jednom rečju, na početku kopiramo učitelja ali od momenta kad se odraste i ovlada osnovama veštine neophodno je da čovek formira njemu odgovarajući sopstveni izraz. Tokom razvoja kao što se i mi menjamo, menja se i naš aikido. Prema tome, ništa nije definitivno.Potrebno je neprekidno raditi na usavršavanju tako da se to odražava na našu tehniku. Ukoliko se ne bi menjali, to znači da stagnirali, tj. retardirali (ukoliko se ne ide napred,ide se nazad).

 

SA: Mogu li opet da te vratim u osamdesete godine. Druga percepcija putovanja nego danas, nema  bukinga, nema interneta, nema pregledavanja slika gde ću da idem i šta ću da radim. Praktično kupiš kartu, uzmeš pasoš sa kojim si do 90-ih mogao da putuješ svuda i ideš na seminar?

JV: Jeste. To je bila čarolija. U početku smo išli sa starijima, a 81 sam prvi put otišla samo sa mojom najboljom drugaricom u inostranstvo. Nas dve smo se usudile, (imale smo 18 godina) da sednemo same u voz i otputujemo. Išle smo na seminar Tade sensei-a u Firenci. Posle toga sam otišla na Ki No Renma seminar koji je bio u Rimu i trajao samo četiri dana.

 

U Rimu se spavalo u sali, tako da nije bio problem sa smeštajem a u Firenci smo bili u kampu. Prvi put u blizini Koverćana (vila Kamerata) a kasnije u malom mestu Fijesole iznad Firence, sa koga se Firneca vidi kao na dlanu. Fijesole su 7-8 kilometara daleko od Koverćana. Volela sam da ustajem u 5 i da se polako pešice spustim dole do sale. Uz put sam doručkovala i uživala u neverovatnoj lepoti predela i mirisima vinograda. To pešačenje do sale je bilo deo svakodnevnog rituala.

 

Prvi trening ujutro je trajao 3 sata. U Firenci je znalo da bude plus 50C . 1983 godine smo izmerli 54C u sali a mi u kimonima… Coverciano je oficijalni sportski centar fudbalske reprezentacije Italije, pa zavisno od toga da li su tu prisutni fudbaleri ili ne mi smo mogli ili nismo mogli da koristimo bazen koji je bio u sklopu centra.

 

Jelena Vrzić Uke Minić Milan

SA: Čuo sam priče o napornim treninzima u to doba?

JV: Bilo je u to vreme preterivanja u svemu. Hteli smo da svi budemo samuraji. Po nekim našim vizijama samuraji su bili nadljudi i onda smo i mi hteli vežbama da pokažemo da smo i mi nadljudi. Skakalo se žabicama (kane) nebrojeno dužina sale u Firenci, što je 50m. Tu su pucali meniskusi. Do granice izdržljivosti, da vidimo koliko možemo. Vrlo često bi Tada sensei na popodnevnom treningu kada se pretežno radio štap i mač, rekao „Ajde napolje“ i onda se na suncu u dvorištu radilo po 2-3 sata sa štapom i sa mačem.

 

Ta forma (kata sa štapom) koju je Tada sensei smislio i  koja se i dan danas radi, je 1981. bila još u fazi formiranja i godinama se menjala do svoje konačne forme.

 

Od neke 82-83 vežba u parovima ili kumi-jo je počela da se radi i na embukaiju. Dve nedelje je trajao seminar u Firenci i svakog petka je bio embukai. Embukai smo radili zavisno od svog nivoa, ranga, sa svojom generacijom, sa svojim vršnjacima u aikidou po znanju, da bi na kraju zatvorio prikaz Tada sensei. Između ostalih tu je bio Ikeda sensei, kasnije on se preselio u Švajcarsku i prestao da dolazi, ali i Hosokawa sensei i Fujimoto sensei.

 

Tada sensei je izabrao,  Zucco sensei-a i mene da na tim prikazima radimo taj kumi-jo. Nakon jednog od tih prikaza Hosokawa sensei je došao i rekao „Ti nemaš original štap“ ja kažem „Nemam“ i on se sledeći dan pojavio sa svojim štapom koji mi je poklonio.

 

Polaganje 1984 Jelena Vrzić, Hosokava sensei, Milutin Karaičić, Zoran Obradović

Fujimoto sensei nije dolazio u Beograd dve godine, i moja cela generacija, Zoran i Milutin i ja smo bili drugi kyu dve godine. Hosokawa sensei je saznavši za to da u našoj zemlji nemamo mogućnost polaganja za najviša zvanja pristao da uz dozvolu Fujimoto sensei-a održi seminar i polaganje. Tako sam ja za prvi kju polagala kod Hosokawe sensei-a. To je bilo januara 1984-te godine.  To je bio ujedno i poslednji seminar na kome je učestvovao Jovica Stanojević.

 

Te godine nakon što je 18. maja preminuo Jovica Stanojević ponovo je počeo da dolazi Fujimoto sensei. U novembru, smo moja generacija i ja položili za 1. DAN dok je prva generacija Jovičinih učenika položila za 3.DAN.

 

Vraćali smo se iz Novog sada sa treninga u klubu u Srpskom narodnom pozorištu, gde smo išli da pomažemo. Jovičin kum je otvorio klub, na galeriji pozorišta u vajarskom ateljeu svoga brata, jedne noći po snegu u Dragovom kecu u Beograd i u jednom momemtu Jovica gleda i kaže „Ovo će da bude prvi ženski srpski majstor aikidoa“. Kad se to desilo, u novembru 84te, nakon što je Fujimoto sensei prišao, čestitao mi, skinuo hakamu i otišao u svlačionicu,  moj učitelj Jovica Stanojević nije bio tu, ali moja prva misao je bila upućena njemu. Još jednom VELIKO HVALA.

 

Jelena Vrzić, Drago Bogdanović, Jovica Stanojević, Fujimoto sensei

SA: Fujimoto je bio tehnički direktor tada Jugoslovenske Aikido?

JV: Da, decenijama, jedno 20 godina

 

SA: Tu postoji isto zanimljiva priča da je bila diskusija da li će to biti on ili Hosokawa sensei?

JV: Jeste. Hosokawa sensei je u vreme kada je o tome odlučivano bio veoma oštar. Kako on uđe u grupu tako se svi razbeže.Kažu da je bilo stvarno bolno, a on je bio nizak ali eksplozivan, kao munja. Medjutim,  predivna osoba i vrstan učitelj aikidoa. I Tada sensei je ranih godina bio jako čvrst.  Jednostavno takav je bio način radu u to doba pa je polako to išlo ka bezbolnijem aikidou. Jovica je bio oduševljen velikim velikim kretanjem Fujimoto sensei-a i i to je prevagnulo da Fujimoto sensei postane naš tehnički direktor.

Njih dvojica su bili vrlo bliski prijatelji.

Kraj prvog dela 

2018-10-07T08:49:56+00:00