GODINE SUPROTNOSTI – DRUGI DEO INTERVJUA SA JELENOM VRZIĆ 6.DAN

 

Pred vama je drugi deo intervjua sa  Jelenom Vrzić 6. Dan Aikikai. U prvom delu intervjua Jelena je podelila sa nama kako je izgledalo trenirati aikido u Beogradu i Italiji  80-ih godina prošlog veka. Njena zaljubljenost u aikido i putovanja odvela ju je do Japana da bi 90e i 2000 godine donele jednu potpuno drugačiju situaciju i o svemu tome Jelena priča sa nama u drugom delu intervjua

 

Veliko hvala Jeleni Vrzić za svu pomoć oko intervjua i za ustupanje fotografija iz njene lične arhive. Prava na sve fotografije zadržava vlasnik.

 

Pročitajte prvi deo intervjua sa Jelenom Vrzić

 

English version of the interview you can find here

 

Rim, na Ki No Renma seminaru, dvorište Dojo Centrale, početkom 80ih Sa leva Jelena Vrzić, Imazaki sensei, Tada sensei, Drago Bogdanović

SA: U prvom delu intervjua upoznali smo tvoju avanturističku stranu i tvoju ljubav prema putovanjima i aikidu koja te je na kraju odvela do Japana. Pre nego što počnemo priču o putu u Japan, koji je svakako najveća avantura, mora da ima još priča i zanimljivosti koje možeš da podeliš sa nama sa putovanja u Italiju?

Jelena Vrzić: Osim velike želje da se nauči što više o aikidou mi smo imali to zadovoljstvo da kroz putovanja upoznajemo nove kulture i da se družimo. Nikad nismo imali dovoljno para da platimo hotel, da imamo sve obezbeđeno i da neko drugi razmišlja o svemu. Tako smo morali da se snalazimo, putovali smo vozom, presedali, nosili sendviče, domaću hranu koja se nije lako kvarila. Drago je nosio pršutu koju su mu slali stričevi Like i Slavonije, moja tetka nam je spremala štrudle sa makom, a onaj ko nije jeo meso nosio bi orahe ili bademe.

 

Druga polovina osamdesetih Milano, u Fujimoto dojo -u

 

1981. godine smo Drago (Drago Bogdanović) i ja prvi put otišli zajedno u Milano, kod majstora Fuđimota (Yoji Fujimoto 1948 -2002) , na seminar koji se održavao u nekom ženskom manastiru i gde  nije bilo moguće spavati u sali. Satima smo tražimo smeštaj jer je problem bio u tome što ja još nisam imala punih 18 godina i jedva smo pronašli vrlo skroman pansion koji će primiti maloletnu osobu u muškom društvu (što je zabranjeno po italijanskom zakonu) da bi smo prespavali.

 

U svakom slučaju, na nas je veliki utisak ostavio Milano kao velelepni grad, prodavnice, Milanska katedrala, sva ta sačuvana viševekovna kultura. Nama je sve to bilo novo, blještavo, tako da bi nam prepodne glavu ispunili utisci prodavnica i turističkih znamenitosti i sve ono što mi tada nismo imali u Beogradu, da bi se uveče prepustili treninzima i vežbanju.

Kada je majstor Fuđimoto otvorio svoju salu, spavali smo u sali. Kada se završe treninzi mi počistimo salu, prostremo vreće i ceo prostor je naš.

 

Firenca 1981 Gordana Aleksić i Jelena Vrzić

SA: U to vreme je bilo uobičajno da se švercuje, uglavnom iz Trsta, farmerke, odeća… Da li ste podlegli iskušenju?

JV: (smeh) Šta da kažem, od tog momenta nadalje ja garderobu više nisam kupovala u Beogradu. U Italiji je sve bilo jeftinije, kvalitetnije i unikatno za Beograd, tako da je lepše bilo tamo kupovati. Prelazak granice je bio pravi doživljaj, švercerke su oko struka i kukova obmotavale bezbroj farmerki, stezale to kesama i oblačile haljine preko toga. Na primer kada je u Beogradu vladala nestašica kafe svi slobodni ćoškovi i improvizovani bunkeri u kupeima su bili puni paketa kafe.

 

Vraćali bi smo se vozom iz Milana koji je išao noću i kad onako pospani dođemo na granicu, proradi trema, brineš da li će da te pretresaju, carinici te mrko odmeravaju i pitaju „šta imaš da prijaviš?“.

 

Jedne godine, mislim da je 85-ta , Drago je dobio na poklon od Domenika (Domenico Zucco) katanu sa koricama i drškom od drveta, koja je spolja izlgedala kao boken. Mi smo to rešili da donesemo kući i „sakrili“ je između naših bokena i štapova. Na granici smo kao i obično objašnjavali da su to drveni štapovi za vežbanje i carinik je baš tada uzeo da ih pregleda i uhvatio sa baš za katanu. Srećom nije provalio da je unutra sečivo inače bi smo verovatno imali problema, ovako nas je samo dobro preznojio.

 

Iz  Milana smo uglavnom putovali noću i presedali u Veneciji. Pauza je bila nekoliko sati, čekao se voz koji iz Venecije ide direktno za Beograd. Desilo nam se jednom da nismo stigli da kupimo nikakvu hranu niti napravimo sendviče, a išli smo na stanicu odmah nakon treninga tako da smo u pauzi šetajući Venecijom gladni, oko 4 ujutru prolazili pored pekara iz kojih se širio neverovatno prijatan miris, ali vrata su bila zatvorena. Još uvek pamtim dobro tu “gladnu” romantiku Venecije, dok smo drugi put pak naišli na veličanstven vatromet tokom venecijanskog karnevala. Mnogo je različitih uspomena.

 

La Spezia, sa leva Domeniko Zuko, Jelena Vrzič. Tada sensei

SA: Domeniko kojega si spomenula to je Domeniko Zuko?

 

JV: Da, Zuko Domeniko. Mi smo jako dobri prijatelji i dan danas, iako se nažalost retko viđamo. Često sam krišom gledala njegovo zagrevanje pre treninga i njegove interpretacije onoga što je Tada sensei prikazivao. 90tih kada nisam mogla da putujem u Italiju zbog viza koje su nam uvedene a japanski učitelji nisu dolazili, Domeniko je više puta držao seminare u Beogradu donoseći novu energiju. Danas je on 7.DAN i član tehničke komisije Aikikaia Italije.

Drago i Domeniko su generacija po godinama i po stažu, i kako smo Drago i ja puno putovali zajedno dosta smo se družili sa Domenikom. Njih dvojica su delili ogroman entuzujazam za vežbanje i kako ih je Tada sensei (Hiroshi Tada) izvodio za ukea, posle čega bi bili u euforiji i razmenjivali utiske „kako je bilo ovo“ da bi išlo do toga da ako ne bi bio dovoljno puta uke Domeniko bi umeo da bude jako tužan. Delili smo snažne emocije i u samoj sali i van nje. Kada bi nas stigao ogroman umor, posle dve ili tri nedelje treninga, po 7 ili 8 sati dnevno, na +40, prvo bi smo tražili bilo šta što može da se pije i ležali bi zajedno i odmarali se na travi. Zbližavali smo se kao sapatnici na vežbanju na toj vrućini i kao saputnici u ponavljanju onoga što se radilo na treningu, do toga da smo delili neke obične stvari kao što je zajedničko jelo ili piće, putovanja zajedno. Mi smo znali uveče, umesto da se odmaramo, da do kasno obilazmo gradove u kojima smo bili, u kojima je imalo toliko toga da se vidi i to nismo mogli da propustimo. Padali smo sa nogu, jednom rečju.

 

Đorđo Veneri

SA: Ko je još iz te generacije aikioka aktivan i danas u Italiji?

JV: Pored Zuko Domenika iz njegove genracije Pijero Vilaverde , Mima Turko, Roberto Foljeta, Paskvale Ajelo, Auro Fabreti, Karlo Raineri, Rino Bonano, Luiđi Garđulo… Iz moje generacija Franko Martufi, Roberto Trovaljini (učenik Roberta Foljete), Donatela Lagorio… to su ljudi koji su predani ideji vežbanja.

Iz prve generacije učenika Tade sensei-a, moram izdvojiti pokojnog Đovanija  Granonea koji je osnovao i  bio glavni urednik časopisa aikikai Italije dugi niz godina, koji mi je bio izuzetno drag prijatelj i od koga sam čula iz prve ruke mnoge priče o počecima aikidoa u Italiji i životu Tade sensei-a tih prvih godina. Zatim Paola Botonija koji je tih prvih godina aikikaia Italije bio tinejdžer i rastao sa aikikaiem kao zvanični fotograf na seminarima. Povodom 50 – godišnjice aikikai Italije objavio je knjigu fotografija koje su odavno već postale legendarne. Đorđo Veneri je takođe jedan od prvih učenika Tade sensei-a u Italiji i on je godinama bio prvi čovek svetske aikido federacije IAF. Mi smo ga upoznali kao glavnog organizatora seminara u Firenci. Bio je profesor matematike u penziji i komunista po uverenju, pa smo zbog toga imali privilegovan status i popust na seminarsku taksu. Bio je divan. Mnogi od njih iz te prve generacije više nisu među nama.

 

U Rimu se spavalo u sali, u Dojo Centrale. Spavalo se na tatamiju i to je bila neka druga vrsta intime jer su svi učesnici seminara spavali tu. Poneko ko bi došao sa decom postavljao bi šator u dvorištu ali ostatak učesnika je spavao u sali. Budili bi smo se ujutro gledajući ljude oko sebe i pozdravljajući ih sa „Buongiorno“. Tada sensei je imao sobicu na spratu sale, čiji prozor je gledao na salu tako da smo mi mogli da gledamo kad on kreće, gasi svetlo i silazi dole. To je bio znak da se postrojavamo i sedamo u seizu.

Jako sam vezana sa tom generacijom aikidoka, nažalost sada se ređe viđamo. Neki su napustili aikido, neki od njih su sada veliki učitelji i nije im više dopuštano da budu deca kakvi smo nekada bili. Ja se i dalje trudim da ostanem dete (smeh).

 

 

Seminar na Krku, Fuđimoto sensei sa ušesnicama seminara. Fuđimoto sensei prvi red treći sa leva, Jelena Vrzić prva sa desna

SA: Pretpostavljam da se saradnja sa italijanskim aikidokama nije završavala samo na seminarima u Italiji?

JV: Značajnu ulogu u razvoju akidoa kod nas krajem 80tih imaju letnji seminari na Krku, koje je držao Fuđimoto sensei. Na tim seminarima smo se okupljali iz svih postojećih klubova u SFRJ ali i uz veliki broj učesnika iz Italije. To je bio način da se družimo i treniramo nedelju dana stvarajući spone između nas.

 

 

SA: Sledeći prirodan korak je putovanje u Japan, na koje ideš 1991 godine, kako je to tada izgledalo? Prvobitni plan je bio da ideš preko Moskve?

JV: Tada sam završila fakultet i upisala DIF na kome sam prekinula studiranje kada su mi obećali posao za stalno. Međutim do toga nije došlo i kako nisam imala velike obaveze rešila sam da otputujem u Japana. Imala sam 28 godina i nisam se najbolje služila engleskim a još manje sam znala o Japanu međutim moje srce je želelo da vidi kako se vežba aikido u Japanu, kako se vežba u Hombu dojo-u, kako izgleda dojo gde vežba Tada sensei (Gesodji dojo).

 

U Japanu 1991. godine

Mislim da do te 1991  godine još niko od jugoslovenskih aikidoka, osim možda Ljube Vračarevića, nije  otišao u Japan. Znam da je Jovica jako želeo da putuje u Japan, i svi smo mi to priželjkivali ali sam se je prva odvažila. Majstoru Fuđimotu na seminaru koji je držao u Beogradu sam rekla „Majstore, ja putujem u Japan. Ne znam koliko ću ostati, idem na neodređeno“. On me pitao „Imaš li dogovor sa nekim tamo? Imaš li neku rezervaciju?“ i kada sam mu rekla da nemam rekao mi je “Ti nisi normalna. Ja ne bih smeo“. Rekla sam mu da je to pitanje mog samurajskog puta a on mi je kasnije poklonio inter rejl kartu za sve vozove u Japanu tokom dve nedelje. Međugradski prevoz u Japanu je jako skup, na primer u dananšnje doba karta Tokio Kjoto je oko 200-300 eura. Možete zamisliti koliko je ta karta bila vredan poklon jer sa njom je mogao da se obiđe ceo Japan i da se koriste skoro svi vozovi u toku te dve nedelje.

 

Kako sam imala dosta vremena i avanturističkog duha, prva ideja je bila da odem do Moskve i da Transibirskom železnicom (tronedeljno putovanje) odem do Vladivostoka a zatim brodom do Jokohame i potom vozom do obližnjeg Tokija. 90tih je bilo vreme Ante Markovića tako da smo mi jako dobro materijalno stajali, pa je to bilo izvodljivo.

 

Međutim koliko je kod nas bilo dobro u Rusiji nije. Sovjetska federacija se raspadala, vladala je beda, anarhija i glad. U Moskvi me je sačekala starija gospođa, poznanica tatinog prijatelja, kojoj sam nosila paket hrane. Stranci nisu mogli tada da kupe kartu za voz u Rusiji, zbog čega je trebalo da se nađem  sa drugom ženom koja bi mi nabavila kartu, ali se ona nikada nije pojavila. Provela sam para dana kod bake kojoj sam donela paket i kada sam videla da nema šanse da kupim kartu vratila sam se za Beograd a onda avionom preko Kopenhagena za Naritu  (međunarodni Tokijski aerodrom).

 

Turistički centar Tokija. Fotografija j.Vrzić

U Tokijo sam stigla uveče. Nikada neću zaboraviti to veče, bio je kraj marta i padala je kiša. Izašla sam iz autobusa koji je iz Narite vozio do centra Tokija (Šinđuku). Tri puta su me izbacivali iz taksija jer ne znam japanski. U to vreme jako malo ljudi je govorilo engleski u Japanu, ali sam nekako ušla u taksi koji je prista da me odveze do Tokiva hotela, čiju sam jedinu adresu imala u Tokiju, gde su me odbili jer nisam imala rezervaciju. Usledila je noć lutanja od hotela do hotela jer nigde nisu hteli da prime stranca bez rezervacije. Padala je kiša, a ja sam šetala od hotela do hotela sa 60kg tereta sa torbama u rukama, na leđima i oko vrata. Današnji koferi sa točkićima su bili retkost. U jednom momentu sam se okliznula i pala na kolena.  Svaka suvariwaza na tvrdom tatamiju Hombu dojo-a i svaki pogled na moja plavo-crna kolena me je podesćao na to.

 

Nakon više sati traganja pomoć mi ponudio jedan mladić . Znao je da nisam u stanju da razlikujem obične hotele od onih koji se tako zovu a zapravo su javne kuće. Međutim ni on nije imao uspeha u pronalaženju prenoćišta za mene, pa je negde oko ponoći rekao iskreno: “ja mogu samo da ti ponudim da prespavaš kod mene, živim sa bratom, njegovom ženom i decom. Mi smo iz Koreje. U drugom slučaju ja moram da idem.” Bila je to teška odluka, iako je mladić bio jako prijatan. Otići u potpuno nepoznatom gradu sa nepoznatim muškarcem u njegov stan bio je veliki rizik.  Vrlo teško bi me našli pošto niko nije znao gde sam. Tu noć smo proveli žmureći na pola oka i ja i moji domaćini koji su bar koliko i ja bili zabrinuti. Medjutim, nakon dva dana puta sam se istuširala, jela za stolom i ispružila se na tatamiju. Bio je to pravi primer istočnjačke gostoljubivosti.

 

Jelena Vrzić u Hombu Dojo -u 1991 godine

SA: Sutradan si prvo otišla u Hombu dojo.Kako je tada izgledalo vežbati u Hombu dojou? Jesi li bila jedini stranac ili ih je bilo još?

JV: U to doba bilo je nekoliko uchi deshija koji su bili stranci. Sećam se jednog Kanađanina i jednog Amerikanca, ostali su bili Japanci,  a mislim da je Tisije sensei malo pre toga otiša iz Hombu dojo-a.

1991 godine imala sam sreću da moj prvi trening u Japanu, u Hombu dojo-u bude sa Yamaguchi senseijem. Prvi utisak je bio potpuno suprotan, jer sam na recepciji Hombu dojo-a predala svoju judanša kartu i pitala kada je sledeći trening i ko ga drži. Mladić koji je radio (jedan od učidečija) pokazao mi je rukom na osobu do sebe, starijeg čoveka u oblaku dima koji pije kafu priča glasom koji kao da je iz utrobe zemlje, hrapavim glasom čoveka koji puši ko zna koliko pakli cigara dnevno i rekao ”Trening će voditi Jamaguči sensei.”. Medjutim na tatamiju Jamaguči sensei je posedova podjednako duboko znanje i očaravajuće je radio aikido.

 

Kada sam kasnije tog dana pitala u Hombu dojo u za smeštaj, uputili su me u hotel u kome sam prvo bila. Trebala sam samo da im kažem lozinku „aikido“ i dobila bi smeštaj jer je vlansik član Hombu dojoa, šta reći (smeh)

 

Japan 1991 godine, Ohanami, praznik cveća u Finokašira parku. Sa leve j.Vrzič, Tsuboi sensei i Tada sensei

SA: Ko je tada držao treninge u Hombu dojo-u?

JV: Neki od najboljih učitelja na svetu u to vreme. Stariji Ozava sensei koji je još za života O-sensei-a bio šef instruktora u Hombu dojo-u, Tada sensei je još uvek podučavao u Hombuu, Kishomaru sensei je još uvek bio živ i držao prvi juranji trening. Jokota sensei koga sam dobro poznavala od ranije iz Beograda i Milana a koji je u tom momentu bio uke Došua Kišomaru Uešibe, Watanabe sensei, Masuda sensei. Tu je bio veliki broj direktnih učenika Osensei ja i ljudi koji su imali veliko iskustvo u vežbanju.

Moriteru Ueshiba je još bio mladić, u svojim tridesetim. Kada sam posle pauze od 14 godina ponovo došla u Hombu, prišao mi je i pita me odakle sam i da li sam prvi put u Japanu, ja sam mu rekla  da sam bila 1991 a on će uz smeh „Aaah, ja sam tada još bio mlad“.

 

SA: Kolika je bila razlika između aikida koji se radio kod nas ili u Italiji u odnosu na Japan? I kako su se Japanci odnosili prema strancima?

JV: Nije bilo mnogo stranaca u to vreme u poseti Hombu dojo-u. Nije se toliko putovalo kao danas. Karta za Japan je bila jako skupa, sećam da sam povratnu kartu platila oko 1500 maraka (oko 1500 eura danas) i malo ko je potezao da otputuje tamo.

 

1991 ispred Hombu dojo-a sa tadašnjim uchi deshi jima, treći sa leva Hiroši Fuđimaki

Interesantan je redosled kojim iskazuju dobrodošlicu kada dođeš u Hombu dođo. Prvo najstariji, koji su tu verovatno od osnivanja Hombu dojo-a, te uzmu pod svoje, vežabajući sa tobom te ispituju odakle si i kako radiš. Onda prilaze starije gospođe, a zatim kako uviđaju nivo i mogućnosti polako prilaze i sve istaknutiji članovi Hombua. Mnogo vremena i treninga sam provela vežbajući sa tada tek pristiglim uchi deshijem Fuđimakijem (Hiroshi Fujimaki sensei), oboje smo u tom trenutku imali 3.Dan. Dosta sam vežbala i sa Irijem (Yobunoshi Irie sensei) koji je učenik Tade senesija i kojeg sam znala iz Evrope. Njih dvojica su sada 7.Danovi i  instruktori u Hombu dojo-u. Imala sam priliku da vidim starijeg Ozavu senseija (Kisaburo Osawa) i njegovog sina koji mu je tada bio uke a koji je sada je instruktor u Hombu dojo-u (Osawa Hayato). Mnogo učitelja koji su sada instruktori u Hombu dojo -u tada su bili mlade aikidoke u usponu i sve je imalo prizvuk neke čaorolije.

 

Sa druge strane Tada sensei mi je pružeo izuzetnu dobrodošlicu u njegovo dojou. Takođe sam veliko gostoprimstvo i pažnju dobila od svih njegovih učenika. Kod Jun Nomoto senseija (danas 8.Dan) u sali sam držala trening. Njega sam znala iz Italije gde je jedno vreme živeo Firenci i držao salu.

Smeštaj je bio veoma skup. Nije bilo interneta i hostela, kako nije bilo toliko stranaca i turista nije bilo ni potrebe za njima. Japan je bio mnogo zatvoreniji i nije bilo ničega napisanog na latinici. Svi natpisi, sve je bilo samo i isključivo na japanskom pismu, da li hiragana ili katakama ili kanji, svejedno ja ništa nisam mogla da pročitam. Stvarno je to teško za snalažnje, malte ne na šesto čulo pa šta bude.

 

SA: Znaš da ću te pitati šta si jela prvi put u Japanu?

JV: Pošto u to vreme već nisam jela meso onda mi je bilo panično šta je to unutra u tim pakovanjim sa svim tim neobičnim slovima na njima. Jedino sam bila sigurna da nema mesa u čokoladama i mleku, tako da sam tih mesec i po dana preživala na tome. Htela sam da ostanem mnogo duže ali recimo za hotel u kome sam odsela u tome priodu sam dala 4 avionske karte, oko 6000 maraka. Tako da sam morala da napustim Tokio i iskoristim Inter rail kartu i sledeću dve nedelje sam razgledala Japan. Otišla sam u Kjoto, ustajala svako jutro oko 4-5 i šetala po Kjotou i gradovima u tom delu Japana, Nari, Hirošimi… Japan je stvarno neverovatan, i potpuno spektakularan u odnosu na sve što sam ranije videla.

 

Planina Fuji, fotografija Robert van den Bosh

 

SA: Šta je ostavilo najveći utisak što se tiče aikida u Japanu?

JV: Najveća razlika je u pristupu. Treba izdržati sat vremena vežbanja u Japanu. Sat treninga u Hombu dojou je etalon za izdržljivost. Jedan trening u Hombu dojo-u (jedan sat) je intezivniji od bilo kog treninga u Evropi.

Od 2005 do danas posetila sam Japan 7 puta i svaki put tamo provela po 6 nedelja, vežbajući svakog dana. Na svakom od tih odlazaka možda se desi jedan ili dva dana kada nisam na treningu, kada je nedelja pa nema treninga u Hombu dojo -u ili nema nikakvog seminara ili enbukaija Tade senseija. Tako da mogu reći da sam godinu dana života provela u Japanu vežbajući aikido.

 

Gesođi dojo 2010 sa leva Tsuboi sensei 8,Dan, JVrzić, Tada sensi, Milan Ilić

Trudim se da budem na svim treninzima u Hombu dojou, što je 5 sati dnevno a uz silaženje u donju salu može da se dođe do 6 sati (u Hombu dojou postoje dve sale, donja za početnike i gornja za napredne). Međutim donja sala isto može da bude puna hakama a razlika je što se u njoj mnogo detaljnije objašnjava. U gornjoj sali je objašnjavanje svedeno na 5 minuta u toku celog treninga i obično se ne menja partner. Nema poklona između svake tehnike, jednostavno počne se sa vežbanjem i traje narednih sat vremena. Kao da jedan život proživimo sa nekim tokom jednog treninga, od upoznavanja, otrivanja šta ko od nas zna, do uklapanja, ispitivanja naših granica i kokyu hoa na kraju treninga.

 

 

SA: Kolika je razlika u aikidou danas, ove godine si bila u Japanu i te 1991 godine?

JV: Drugačije se radi. U ono vreme se aikido radio grublje, sve je bilo dosta čvršće. Ovo kad kažem mislim na učenike koji su vežbali, ne na velike majstore. Današnji aikido je mnogo prefinjeniji pa i uchi-deshi ji i ljudi koji posećuju Hombu dojo ne pokazuju više svoju fizičku snagu nego pokazuju svoju veštinu kroz mekoću kojom rade. Ja to pozdravljam maksimalno, jer to sve više ima oblik koji nije u konftrotaciji sa filozofijom aikidoa. Aikido je nesukobljavajuća veština a filozofija aikidoa je filozofija mira, ljubavi, prefinjenog kontakta sa drugima kroz koji postižemo harmoniju kretanja. Aikido u Hombu dojo-u sve više se približava tome.

Imala sam prilike da pratim promene od 2005 do danas i na učiteljima koji su sada tamo. Mijamoto sensei (Miyamoto Tsuruzo) je bio gotov zastrašujuć a danas je impresivna mekoća sa kojom radi. Izgleda strašno a zapravo je moćno nežno.

 

2017. godina u Hombu dojoa Jokota sensei i J.Vrzić

SA: Pretpostavljam da su neuporedivi a utisci koje su Tada sensei i Fuđimoto sensei ostavili na tebe 80ih, sa utiskom Hombu dojo -a posle 20 godina  iskustva?

JV: Kada sam ove godine došla na prvi trening u Gesođi dođo kod Tada senseija, iako on ima skoro 90 godima pri čemu ga ja redovno viđam poslednjih 40 godina, impresionirao me je brzinom i mekoćom sa kojom radi. Izvodio me je više puta da mu ukiram, čak i ceo jedan trening. Njegov aikido je neverovatna kombinacija mekog a snažnog.

 

Jokota sensei (Yoshiaki Yokota) je impresivan, on ima potpuno svoj stil. Njega poznajem decenijama i za njega mogu da kažem mi je i prijatelj. On je impresivan prvo kao čovek a zatim i kao majstor, jednostavno svoj. Kakav je u sali  takav je i van sale, nema nikave glume. Poseduje neverovatnu energiju, njegov potencijal centra je čista eksplozija. Jednostavno poletiš a ne povrediš se.

 

SA: Sa tog prvog putovanja 1991 vraćaš se u Jugosalaviju gde počinju ružna vremena. Kako je tada izgledalo vežbati aikido?

JV: Da bi se razumela situacija danas u Srbiji, moram da se vratim na vreme pre 1991 kada smo mogli plativši čllanarinu u jednom klubu da treniramo u svim drugim salama u Beogradu. Naravno, nije ih bio koliko ih ima danas, Pinki (Njegoš Đaković) i Tašmajdan (Velibor Vesović) su otvoreni 1980 ili 1981 godine i mi smo odlazili da vežbamo u tim salama i da pomažemo početnicima.  Mirko Jovandić je takođe imao svoju salu ali smo sa njim imali manje kontakta, uglavnom na seminarima, majstora Fuđimota ili u Italiji.

Sa leva Jelana Vrzić, Mirko Mrđa, Dejan Stamenković, Drago Bogdanović, Fuđimoto sensei, Milutin Karaičić

 

U 80ima svi smo živeli kao jedno. Odlazili smo posle treninga zajedno u kafanu i sve smo proživljavali zajedno. Bilo je tu i sukoba, svi smo mi ljudi, ali se znalo ko je glavni, Fuđimoto sensei je bio tehnički direktor i znalo se ako se ne viđamo u toku godine naćićemo se svi kada majstor Fuđimoto dođe da drži seminar. Na tim seminarima se polagalo za prvi Kyu i za Danove.

Onda su došle 90e, ratovi i sankcije koje su isključivale putovanja vozom i avio letove iz Beograda. Alternativa je bio aerodrum u Budimpešti odakle se kombijima dolazilo do Beograda i išlo u suprotnom smeru.

 

1997. godina, Beograd seminar sa Ikeda sensei

1995 godine Fuđimoto sensei je poslednji put bio na seminaru u Beogradu, kao tehnički direktor. Budući da naredne dve godine niko od japanskih učitelja viskog zvanja nije dolazio u Srbiju pa svi koji su redovno trenirali nisu mogli da polažu. Na predlog Dragiše Jocića, koji se uveliko živeo u Švajcarskoj i sarađivao sa Ikedom senseijem, pitali smo Ikedu senseija da bude naš tehnički direktor. On je rekao da bi pristao samo ako se Fuđimoto sensei slaže sa tim, što se i desilo. Tako je počeo naš put sa Ikedom senseijem, koji na žalost nije trajao dugo, jer se on razboleo.

Tih 90tih se teško putovalo u inostranstvo. Ja sam napravila pauzu od 7 godina u odlascima na seminare u Italiju. Kako nisam imala državni posao, a time i garanciju da ću se vratiti italijnska ambasada mi nije odobrila vizu. Jedini kontakt sa spoljnjim aikido svetom je bio preko dolazaka Ikede senseija ali ja sam se osećala kao u kavezu jer nisam mogla da putujem.  Putovalo se jedino u Mađarsku, koja tada nije bila u Evropskoj uniji i gde je takođe dolazio Ikeda sensei. Zucco Domenico je na moj poziv dolazio nekoliko puta da drži seminare, dokazavši da je pravi prijatelj.

 

Koshinage na jednom od vrhova Durmitora Jelena Vrzić i Milan Ilić

SA: Nije se prestajalo sa vežbanjem ni tokom ratova i bombardovanja?

JV: Najluđa situacija je bila kada smo išli na Kopaonik 1993, u doba hiperinflacije. To je valjda bila druga najgora hiperinflacija u istoriji čovečanstva. Danas je to potpun nezamisliva situacija, gde su veliki supermarketi bili potpuno praznih polica sa samo nekoliko artikla koji nikom nisu trebali. Rešenje su bili čekovi jer bi inflacija poništila bilo koju vrednost i te milijarde dinara koje bi ispisali na njima. Tada je bilo stvarno teško doći do bilo kakve hrane. Jedno vreme su se delili bonovi za osnvne namernice i u redovima se čekalo za sve. Ja sam u to vreme vozila dijanu (Citoren Dyane) i obilazila sve moguće supermarkete ne bi li pronašla bilo šta da ponesemo na taj seminar za jelo.

Išli smo u Mašinac, na Kopaniku, gde je upravnik bio bivši aikidoka Milutin Karaičić, ali tamo nije moglo da se kupi ništa za jelo osim borovnica i to naravno za nemčke marke jer dinar ništa nije vredeo.  Ja sam našla i nakupovala kilograme makarona koje i čuvala u sobi u kojoj sam tada stanovala. Pošto nije bilo šećera našla sam i kupila kandirano voće, od koga smo pravili dezert, makarone i kandirano voće, maltene nejestivo (smeh).  Na taj seminar vodili smo veliki broj dece i jedan od roditelja je sponzorisao deo hrane. Ceo seminar, put, smeštaj i hrana, sve je to koštalo 5 maraka (5 eura u današnje vreme).

 

Seminar Durmitor

U to vreme predsedništvo aikiakija je brinulo o organizovanju zajedničkih treninga i seminara svih klubova koji su radili u Srbiji. Neverovatna situacija u kojoj smo se trudili da održimo aikido živim u zemlji koja se raspadala. Nekoliko godina za redom smo organizovali letnje škole na Durmitoru gde se vežbalo napolju na strunjačama koje smo donosili iz Beograda. Treninge smo uglavnom vodili Velibor Vesović, Njegoš Đaković ja…

 

Mene je bombardovanje zatekeklo na treningu u malom dođou koji sam imala u okviru svoga stana (34m2). Roditelji su u panici zvali telefonom da nam kažu novost, zabrinuti kako će deca da stignu kući. Nakon nekog vremena uprkos nenormalnoj situaciji život i treninzi su nastavili svoj tok u svim klubovima.

 

La spezia, Italija 2004 godine sa leva J.Vrzić, Tada sensei, Milan Ilić

SA: Slede 2000e…

JV: Iako su 2000 nastupile demokratske promene još uvek smo bili pod viznim režimom i nismo mogli slobodno da putujemo. Za vizu su nam tražili negde oko 30 dokumenata, sećam se da sam nosila punu fasciklu dokumenta u ambasadu.  2004 smo se organizovali da odemo u Slovačku na proslavu 10 godine Slovačkog Aikiakija. Te godine sam napokon uspela da odem i u Italiju.

 

U današnje vreme veliki broj instruktora iz inostranstva posećuje Srbiju pri čemu bi istakla Mikelea Kvarnatu sensei ja (koji je nasledio Ikedu sensija) od koga u kontinuitetu od skoro 20 godina dobijamo  veliku pomoć.

 

2016 Japan sa leva J.Vrzić Boško Jelić, Doshu, Aleksandar Mitić, Michele Quaranta

 

SA: Poslednje pitanje, koja je tajna trajanja u aikidu?

JV: Čovek mora biti svestan šta želi kada stane na tatami i da bude zadovoljan sa onime što radi. Najveći problem kada neko željan karatea, boksa ili takmičenja zaluta na aikido. Aikido mora biti deo naše duše, deo naše svakodnevnice. Filozofija aikidoa je da aikido bude deo našeg života, i da se na taj način ophodima prema drugim ljudima i drugim živim stvorenjima, jer smo svi deo jednog velikog organizma, Univerzuma. Moramo poštovati život u svim oblicima, kao nežive stvari

 

Kada sam u Beogradu ne postoji ništa drugo što može da bude važnije od toga da budem u sali. Samo se promenilo to što sam sa pozicije učenika prešla na poziciju učitelja. Fanatično vežbanje je za mene bilo mnogo važno jer sam imala iskustvo sa džudoa gde bih propuštala treninge iz solidarnosti sa mojom najboljom drugaricom Gordanom Aleksić, sa kojom sam posle počela da treniram i aikido. Ako ona ne bi išla na trening iz nekog razloga nisam ni ja i suprotno. Tako ljudi prestanu da treniraju. Znajući to, kada sam počela da treniram aikido, zarekela sam se da neću propuštati treninge.

 

Kada uđemo u salu moramo da se osetimo celim. Kada treniram ništa mi više nije potrebno, niti sam gladna niti sam žedan.  Ne osećam ni da li je vruće ili hladno, osećam samo aikido, tu magiju kontakta, pokreta, osećaja sjedinjavanja sa energijom onog sa kime radim. Samo tako možemo da istrajemo i da budemo večno zaljubljeni u aikido i u ceo svet. Jer aikido jeste filozofija ljubavi prema celom svetu.

Posle svakog treninga na koji dođemo, bez obzira koliko smo umorni, osetićemo razliku u energiji, osetićemo se  prepoređenim. Aikido je energija koja daje život.

 

Kraj intervjua

 

 

 

 

 

 

 

2019-01-28T11:59:24+00:00

About the Author:

Leave A Comment