MASATOMI IKEDA 7.DAN AIKIKAI – JAPANSKI MAČ I SAMURAJI

Masatomi Ikeda 7. dan Aikikai

 

Stotinama godina nošen od strane samuraja mač je, sve do poslednjeg veka, predstavljao sredstvo odbrane.

Samuraji su predstavljali aristokratsku ratničku klasu, instituciju vojne moći, koja je od srednjeg veka uprkos skromnim prihodima održavala feudalni sistem u Japanu.

 

Tempukai letnja škola 1959 godine Ikeda Sensei stoji skroz levo Tada Sensei (drugi s desna) vežba sečenje bambusa

 

Na prvi pogled, mačevi, instrument za ubijanje, fasciniraju svojim tehničkim savršenstvom.

Zapravo, ovi mačevi su u rezultat viševekovnog usavršavanja kovačke veštine i tehnike i kao takvi su u potpunosti ispunjavali očekivanja samuraja. Mač se ne može polomiti, ne može se saviti i seče sa neverovatnom preciznoću.

Ideja kovača nije bila samo da se napravi oštrica koja bi bila čvrsta, jaka i oštra već da se efikasnost poveća kroz oblik i precizno izračunatu zakrivljenost oštrice. U tom cilju su se koristili samo najbolji materijali i razvila se tehnologija neuporedivog niova savršenstva.

Ali, da li je to sve? Savršen instrument za ubijanje. Postoje li drugi aspekti koji se trebaju razmatrati?

Zapravo, ima.

Japanski mač zaslužuje da se usled sofisticranog načina izrade smatra i kao umetničko delo. Bez trunke sumnje prikazuje lepotu čiste funkcionalnosti.

 

Japanski mač – detalj

 

Mnogi poznavaci se dive spoju estetike i praktičnosti Japanskog mača u odnosu na druge poznate svetske oštrice, čak i Toledo ili Damask.

 

Uprkos tehničkom napretku, savremene fizike plazme, nije moguće napraviti poboljšanja u odnosu na rad izveden instrumentima najpoznatijih kovača mačeva.

 

Za nas praktikante borilačkih veština (Budo-ke) poštovanje i uvažavanje japanskog mača se podrazmeva i može se reći da su čak i neophodnu ako uzmemo u obzir životni stil i duha i samuraja i kovača koji su ih pravili.

 

Samuraji su pripadali vladajućem sloju društva ali njihov primarni zadatak je bila borba. Na bojištu je padala odluka o životu ili smrti. Nigde drugde pitanje egzistencije nije bilo koncentrisano u samo jedno trenutku. Do juče samuraj je vodio srećan i miran život ali već sutradan bi bio suočen sa smrću, oči u oči. Taj susret ne bi bio posledica slučajnosti već svesno suočeljavanje, sa svim izgledima koje to suočeljavnaje podrazumeva. Usled toga, vrednost života i postojanja je za njih dobio potpuno drugačiji smisao.

 

 

Stalan izazov smrti nije dozvoljavao površan život, već umetnost života koji se svesno suočeljavanja sa smrću.

Zbog toga je mač za samuraja bio simbol svesnog života i dostojanstven smrti.

Stalna opasnost navela je samuraje da kroz ceo život posvećen treningu spoje svesne i nesvesne sile unutar sebe razvivši svoje fižičke i psihičke mogućnosti do te mere da su od ostalih prepoznati kao elitna klasa.

 

Drugim rečima, samuraj je živeo sa pitanjima:

Kako JA živim? Kako JA umirem?

 

Suočeljavanje sa ovim pitanjima je kod samuraja dovelo do povećanja svesti o ljudskom dostojanstvu i vrednosti života i samim tim uticalo na njihov način života.

 

Onaj ko postane svestan vrednosti života može izdržati tragediju i patnju bez gubljenja radosti prema životu. On svaku sekundu života proživljava u potpunosti.

 

Fizički izgled samuraja bio je rezultat svakodnevnog izlaganja naporima ovakvog načina života. Samuraj predstavlja kompletnu realizaciju estetskog ideala čoveka.

 

 

Japanski mač ih je pratio na ovom uzvišenom putu. On je predstavljao simbol procesa. Mač je predstavljao način života u kome se prelazi linija života i smrti. Upravo zbog toga su samuraji poštovali svoje mačeve, njihovi životi su zavisili mača i brige koje prema njemu pokažu. Mač je predstavljao simbol samurajeve duše.

 

Način života samuraja je imao duboki uticaj na celo japasnko društvo.

 

Među prvima koji su prihvatili ovaj način života bili su kovači mačeva. Sa istom posvećenošću sa kojom ratnici izlaze na bojno polje, oni su koristili svu svoju veštinu ne bi li napravili umetničko delo. Izradi mača je prethodilo višednevno ritualno pročišćavanje koje su kovači izvodili ne bi li pripremili duh i tela za zadatak koji je pred njima. Njihov rad je samim tim pored zanatske dobijao i duhovnu notu.

 

 

Zato su mačevi mogu smatrati jedinstvom između samuraja i kovača i iz njihovog saveza nastala je savršena umetnost.

Do današnjeg dana japanska kultura je duboko prožeta duhom i načinom života posvećenom maču. Ne bi bilo pretererano reći da se ovaj duh nalazi i u drugim veštinama koa što su ikebana, ceremonija čaja, kaligrafija i zen.

Borilačke veština koje danas podučavamo: aikido, džudo, kendo sve su nastale iz samurajskog načina života i njihovog odnosa sa mačem. Ovo ne sme ostati u prošlosti već mora živeti i danas i njena uloga se prostire, izvan samurajske klase ili samo Japana, na celo čovečanstvo učeći ga da vodi svestan i smislen život.

 

Ikeda sensei 1990. godina

Mač kao oružje više nije relevantan ali i pored toga i dalje fascinira ljude širom sveta, kao što ih privlače i borilačke veštine. mač više nije instrument za ubijanje već sredstvo pomoću koga postajemo bolji ljudi. Borilačke veštine takođe trebaju da nas čine boljim osobama. To nam je najveća nada.

 

Tekst je preuzet iz 7 broja San shin kai lettera

2018-05-02T16:17:23+00:00