ISTORIJA AIKIKAI HOMBU DOJO-A

Povezanost između Tokiovog Shinjuku (Šinđuku) okruga i sedišta aikido sveta, Hombu dojo -a (Hombu dođo), je očigledna gotovo svima pripadnicima te organizaciji. I zaista, ovu impozantnu petospratnicu svake godine posećuje stotine aikidoka iz celog sveta uključujući i učitelje najviših zvanja dok sa druge strane samo mali broj ljudi poznaje istoriju ovog zdanja. U stvari,  Morihei Ueshiba (Morihej Uešiba) do svoje 48. godine nije uspeo da osnuje stalni dođo i svoju organizaciju u okrugu Shinjuku, u delu koji danas znamo kao Wakamatsu-cho (Vakamacu čo). U ovom članku žaleo bih da se osvrnem na istoriju i nastanak aikido sedišta u Tokiju – poznatog kao Hombu dojo.

 

Stalne selidbe dođoa

 

Morihei Ueshiba se u Tokio doselio 1926. godine u svojoj 43. godini, na poziv admirala carske mornarice, gospodina Takešita Isamua. Biznismen po imenu Umeda Kijoši ustupa Ueshibi deo svoje kuće, u naslju Aizumi Cho, da tu napravi dođo i živi. U to vreme Ueshibina porodica  je još uvek živela u Ajabeu, i u Tokio se sele tek u septembru 1927. godine. Ubrzo posle toga, bogati industrijalac Morimura Ićizaemon ustupa porodici Ueshiba svoju kuću u naselju Shinagawa (Šinagava). Unutar ove kuće osnovan je i dođo.

1927. godine Jamamoto Kijoši je omogućio Morihei -u da iznajmi trospratnu kuću u Široganu, u oblasti Šiba (Shirogane, Shiba), za 25 jena mesečno. Dok je ova kuća služila za život,  treninzi su se održavali na drugim mestima. Jedno vreme hala sa bazenom, u drugoj rezidenciji vojvode Tsushime (Cušime) je bila pretvorena u dođo sa 100 tatamija. Mnogi oficiri i zvaničnici tog perioda su tada učili kod Moriheja Uešibe.

Porodica Ueshiba ponovo se seli 1928. godine na imanje koje im je ustupio baron Katsuđi Ucumi  u Tsunamachi, Mita, Shiba (Cunamaćiji, Šiba), i tu se osnova dođo. Porodica je posle toga iznajmila kuću od penzionisanog komandanta carske mornarice Matsushite (Macušite) u Kurumamachi, Shiba (Kurumamaći, Šiba) za 85 jena mesečno. Kuća je bila vrlo mala i dođo se sastojao od samo osam tatamija, što je primoralo učenike, čiji je broj sve više rastao, da vežbaju na smenu.

Dođo je još jednom promenio lokaciju 1930. u naselje Meijirodai ( Meiđiro) da bi omogućio izgradnju novog, stalnog dođoa. U tom dođou u Meijirodai-u, Morihei -a je posetio Kano Đigoro, osnivač džudoa.

 

Izgradnja Kobukana

 

Povećanje broja novih učenika, zahtevalo je da se pronađe pogodnija lokacija za dođo. Zahvaljujući podršci zvaničnika i pokrovitelja, posebno admirala Takešite, Osnivač je uspeo da 1931. godine pokrene dođo posvećenim isključivo treniranju aikidoa, Izvesni Hatori, u to vreme upravnik imanja porodice Ogasavara, odobrio je prodaju jedne od porodičnih rezidencija, u Wakamatsu okrugu (danas poznatom kao Shinjuku) na čijem će mestu biti izgradnjen Hombu dojo.

 

Uchi Deshi

 

Pojam uchi deshi (内弟子) bukvalno znači ‘unutrašnji učenik’.

 

U aikidou, ovaj pojam se odnosi samo na učenike koji su živeli u dođou zajedno sa Morihei Ueshibom ili Ueshiba Kisshomaru Morihejom. Za poslednje uchi deshi –je se smatraju Chiba Kazuo, Kanai Mitsunari, Saotome Mitsugi, and Kurita Yutaka. Sa izgradnjom nove zgrade, Doshu više nije živeo u dođou, već u susednoj zgradi. Od tada je izraz sumikomi shidoin (住み込み指導員, sumikomi šidoin) učitelj koji živi u dođou zamenio izraz uchi deshi.

Ceremonija otvaranje Kobukana(April 1931).Kaligrafija koja se vidi na zidu je delo Deguchi Onisaburo i na njoj piše« Ueshiba Juku » (植芝塾, Ueshiba škola)

 

Izgrađena drvena zgrada od oko 120 metara kvadratnih (80 tatamija) nazvana ja Kobukan (皇武館道場 Sala Carskih ratnika). Kad je završena, služila je kao dom za porodicu Ueshiba kao i za dvadesetak uchi deshi -ja.

Raspored treninga je podrazumevao dva treninga ujutru i tri uveče, sa slobodnim treninzima između njih. Zbog intezivnih i veoma naprednih treninga, kao i zbog prisustva veoma naprednih učenika drugih veština (džudo, sumo i sl), dođo je ubrzo postao poznat pod imenom ‘Pakleni dođo Ušigomea’. U ovo, zlatno doba aikidoa, počela je i popularizacija aikidoa i otvaraju se novih dođoa u Tokiju i Osaki. Veština koju je podučavao Ueshiba morihei u to vreme promenila je nekoliko imena i zvala se Aiki-jujutsu, zatim Aiki-bujutsu, i potom Aiki-budo.

 

Nastanak Kobukai – ja

 

1939. godine je postalo neophodno uspostavljanje administrativnog tela koje bi upravljalo finansijama i Morihejevim aktivnostima u Tokiju. Uz pomoć nekoliko ključnih saradnika 3. aprila 1940. pokrenuta je neprofitabilnaorganizacija Zaidan Hojin Kobukai (財団法人皇武会).  Dozvola za rad je dobijena od strane zvaničnik ministarstva zdravlja Tomosue Jođija. Najveći pokrovitelj nove organizacie je bio biznismen Mijazaka Šozo koji joj je poklonio 20.000 jena.  Prvi predsetdnik je bio niko drugi do admiral Takešita, podpredsednik je bio general Hajaši Kacura a članovi odbora grof Kanoe Fumimaro, grof Maeda Tošitame, Takuo Godo, Fuđita Kinia, Okada Kozaburo, Tomita Kenđi i Futaki Kenzo.

Kamiza u Kobukanu

1942. godine aikido dobija svoje konačno ime. Naziv Aikido ne nastaje kao plod Moriheijevih ideja i filozofskih shvatanja veštine već kao birokratska odluka Dai Nipon Butokukai, (Orgaznizacije borilačkih veština u Japanu) u ćelji da standardizuje imena svih borličkih veština nalik na džudo, karate-do, kendo. Pod pojemom Aikido grupisali su i nekoliko škola điuđucua, uključujući i Uešibinu veštinu, ali i ne samo nju.

Glavni dojo u Kobukanu

 

Drugi svetski rat

 

Kako se Drugi svetski rat rasplamsavao, povećavalo se i učešće Japana u njemu. Većina učenika Moriheia Ueshibe je bila mobilisana i aktivnosti u dođou su se postepeno smanjivale.

U tom periodu Morihei Ueshiba se povlači u Ibaraki, Iwama na sesko imanje gde će živeti do kraja svog života. Kako se konflikt pojačavao, aktivnost u dođou je potpuno prestala, pa je Iwama služila kao sklonište za porodice koje su ostale bez svojih kuća usled učestalih američkih  bombardovanja.

 

Kobukan je bio jedna građevina u kraju koja je odolela bombardovanjima, uglavnom zahvaljujući naporima drugog Doshua, Ueshibe Kisshomarua, sina Osnivača, koji na zahtev svog oca ostaje u Tokiju tokom celog rata i nekoliko puta rizikuje svoj život da bi ugasi vatre na krovu, koje su pretile da unište Kobukan.

 

Drugi svetski rat je završen 15. avgusta 1945. a posle odluke generala Mekartura da zabrani vežbanje borilačkih veštinea Kobukai je raspušten. Kissomaru Ueshiba, trenutno Dojo Cho i adminstracija Kobukana seli su se u Iwamu, daleko od očiju okupatora, da bi u  godinama okupacije omogućili opstanak veštine.

Zgrada Kobukana, neko vreme, služila je kao sala za ples okupacionim snagama. Kissomaru je morao da izuzetno strpljenje prema uništavanju i krađama koje su se u to vreme dešavala a poslednje izbeglice su napustile dođoa tek 1955.

 

Osnivanje Aikiaki -ja

 

Kissomaru se vraća u Tokio 1948. godine i počinje da radi kao službenik u Osaka Shoji kompaniji (Osaka Šođi) da bi mogao da izdržava porodicu, finansira dođo i izdržavao učenika koji su živeli u dođou.

Novi početak je bio težak, dođo je privlačio nedovoljno učenika. Uprkos tome, od početka su se održavla najmanje tri treninga dnevno. Kissomaru je obično vodio prvi trening ujutru koji je počinjao u 06.30h i poslednji trening u 18.30h. Ponekad bi morao da pobegne sa posla, da bi vodio i popodnevni trening jer nije imao ko drugi. U to vreme, krov još uvek nije bio popravljen a dođo je bio podeljen pregradom, u jednom delu je bio prostor za vežbanje a u drugom su živele izbeglice.

Direktori stare organizacije Kobukai odlučili su da je vreme da budu prepoznati od strane japanske vlade i dobiju dozvolu za održavanje treninga. Zahvaljujući naporima

Ueshiba Kisshomaru, Fujita Kinya, Nishi Katsuzo, Seko Seiichi and Nakayama Koshi, Aikikai fondacija -Aikikai Foundation (財団法人合気会, Zaidan hojin Aikikai) priznata je 09. februrara 1948. godine od strane Ministarstva za obrazovanje i time zvanično vratila aikidoa na japanski arhipelag posle više godina izgnanstva. Zapravo na predlog vlasti je došlo do privremene selidbe administracije Hombua u Iwamu a sve u cilju izbegavanja konflikta sa okupacionim snagama.

1948. godine glavni dođo dobija ime po kojem je i danas poznat, Aikido Hombu dojo dok je sedište Aikikaija vraćeno iz Iwame 1953 godine

Kobukai 1967. godine

 

Prvo izdanje Aikikai-hoa, časopisa po okriljem Aikikaija, izlazi 1950. godine, koji se izdaje i danas pod imenom Aikido Shinbun (Aikido Šinbun).

U to vreme je i Osensei lično počeo da posećuje Tokio i da podučava aikido. Dođo pod vođstvom Kissomaru – a otvara vrata i prvim nejapanskim učenicima. Od 1955. pa naredne tri godine Hombu dojo postaje dom francuzu André Nocquetu  koji postaje prvi nejapanac koji živi i vežba u Hombu dojo-u. André Nocquet je sa svojim kontatkima u stranim ambasadama imamo nemerljiv doprinos za razvitak aikidoa u Japanu i inostranstvu. Drugi starni učenik koji je živeo u dođou bio je Amerikanac Teri Dobson, posle koga su usledili mnogi drugi uključujući i Henrija Konoa iz Kanade i Alena Radoka iz Irske. Američki astronaut Džon Glen je posetio dođo 1963. i upoznao se sa Uešibom Morihejem.

Džon Glen Glenn i Ueshiba Morihei u Hombu Dojou 1963. godina

 

Izgradnja novog dođoa

 

Uprkos haosa posleratnog perioda, aikido je nastavio da se razvija a broj učenika se stalno povećavao. Oko 1955. broj treninga se povećao od tri na pet dnevno, a treninzi nedeljom su počeli da se održavaju 1965.

Drveni dođo je srušen 1967. da bi se napravilo mesto za izgradnju moderne, trospratne, betonske zgrade. Nova zgrada Hombu dojoa zvanično je otvorena 2. januara 1968. Na mesto gde je nekada stajao Kobukan postao izgrađen je dom porodice Ueshiba, a Hombu dojo je podignut na susednoj parceli.

Iste godine napravljena je i aikido gakko (合気道学校, škola aikidoa) i gradska uprava Tokija priznala je Hombu dođo za jedinu školu koja podučava aikidou.

Osensei vodi Shinto cermeniju u čast početka radova na izgradnji Hombu dojo-a

 

Danas dođo nudi posebne treninge za početnike, kao i grupe za napredne vežbače. Sa odvojenim treninzima za početnike i žene početo je 1970. godine. Zgrada je modernizovana 1973. kada su podignurti četvrti i peti sprat, da bi se dobilo danađnjih 380 kvadratnih metara (250 tatamija) prostora za vežbanje podeljenog na tri sale. Glavna sala gde se održavaju treninzi za napredne vežbače ima 105 tatamija (162 metara kvadratnih), druga sala ima 72 tatamija (112 kvadratnih metara) a treća 42 (65 kvadrata).

Hombu dojo 1968. godina

Treninzi za decu su dodati 1975. a od 1985. prateći uvođenje petodneven radne nedelje u Japanu, povećan je broj treninga subotom i nedeljom. Soba za sastanke i arhiv su otvoreni 1994. na trećem spratu rezidencije porodice Ueshiba. Sobu za sastanke uglavnom koristi bord direktora Aikikaia i Japanske aikido asocijacije, a arhiv se koristi za izlaganje lične imovine i kaligrafskih radova Osenseija. Ova proširenja su učinjena u cilju ojačanja statusa Hombu dođoa kao centra aikidoa.

Arhiv u Hombu dojo-u posvećen Morihei Ueshibi

Prema svom  statutu, Hombu dođo ima zadatak da inspiriše širenje i razvoj aikidoa pod vođstvom Doshua Uešibe Moriterua, potpomognut timom instruktora, koji rade zajedno da bi ispunili i prevazišli svetska očekivanja.

 

Kursevi i događaji u Hombu dojou danas

 

Danas preko 500 članova Hombu dojo -a može da vežba svaki dan od 6.00 ujutro do 20.00 uveče i sve tri sale se intezivno koriste tokom dana. Više od trideset profesionalnih učitelja, sa zvanjima od drugog do devetog DANa, podučava na treninzima, sa redovnim treninzima koje vode učitelji sa zvanjima od šestog DANa pa naviše.

Hombu dojo 2008. godina

Uz redovne treninge, održavaju se i posebni sezonski sesije (nalik na letnje škole), kao što su:

 

-shochugeiko (暑中稽古 šoćugeiko) – letnji treninzi koji se održavaju od kraja jula do početka avgusta

-kangeiko (寒稽古 kangeiko) zimski treninzi, koji se održavaju od kraja januara do početka februara).

Kangeiko sertifikat Gulliame Errarda iz 2012. godine

Oba seminara traju tačno deset dana, i svi studenti koji prisustvuju seminaru bar jednom treningu dnevno u tom periodu dobijaju sertifikat o prisustvu.

 

Organizuju se i pripravnička stažiranja za srednje škole tokom prolećnih i letnjih raspusta.

 

Dan pre Nove godine, od 23:30 do 00:30, Doshu, prvi čovek Aikikaia, vodi

-etsunengeiko (越 稽古, ecunegeiko ) trening za kraj godine, poseban trening na kojem više od 200 članova vežba u velikoj sali na trećem spratu. Tokom naoraia (直会 naorai) banketa  koji sledi posle treninga, Doshu održi govor, a zatim se slavi Nova godina uz sake i hranu koji se smatraju žrtvom bogovima

Kagamibiraki (鏡開き, otvaranje ogledala) je novogodišnja ceremonija (više o ovoj ceremoniji možete prošitati na nasšem blogu) koja uključuje lomljenje pirinčanog kolača i održava se u druge nedelje u januaru. Ovaj događaj okupi oko 1000 vežbača iz celog Japana koji napune sve tri sale u zgradi. Ovom prilikom Doshu održava demonstraciju u čast bogova. Ova ceremonija je poznata po tome što se tada dodeljuju Dan promocije i Doshu lično dodeljuje diplome istaknutim vežbačima.

Tekst preuzet uz odobrenje autora sa

https://www.guillaumeerard.com/aikido/articles/history-of-the-aikikai-hombu-dojo

 

 

2018-04-13T11:05:23+00:00